Od 10. januara do Bogojavljenja, odnosno 19. januara, traju „Nekršteni dani“, u pitanju je period godine kada Isus Hrist još uvek nije bio kršten i da je zbog toga i danas u ovo doba zemlja otvorena da mrtvi izlaze, a zajedno sa njima i đavoli i razni drugi demoni.
Ove nečastive sile vladaju od trenutka kada se smrkne pa sve dok ne zapevaju prvi petlovi. Zbog toga, narod kaže, preko noći nikako ne treba izlaziti iz kuće. Onaj ko se usudi da putuje nakon zalaska sunca, kaže predanje, neće dobro proći, a ako neko baš mora da izlazi trebalo bi da sa sobom nosi beli luk, krst ili neki oštar metalni predmet, piše Istorijski zabavnik.
Slično, u nekim krajevima Srbije još se i danas pažljivo pazi da u Nekrštene dane žene nikako ne predu, ne tkaju i ne peru. Napolju se ne ostavlja ništa belo, a naročito se brine da van ne ostane dečja odeća jer bi zle sile bajalicama i urocima mogle preko stvari da naškode deci.
Po nekim selima, naročito u vlaškim krajevima, krije se čak i svetlost iz kuća tako što se na prozore stavljaju zavese ili spuštaju roletne. Noću se ne pije voda jer predanje kaže da se demoni uvlače u kućne posude i tu vrebaju neoprezne.
Narod kaže da Nekršteni dani nisu dobro vreme za rađanje. Veruje se da će dete koje dođe na svet između Božića i Bogojavljanja biti bolešljivo i nesrećno. Da bi se mališani “odbranili od uroka”, stari su smislili ovo – deca rođena u Nekrštene dane moraju svake godine u tom periodu da sa sobom nose posebnu košulju, tkanu na kaminu.
Kako bi “odagnao bedu i smanjio muku” u ovom sumornom periodu, narod je smislio i “protivlek” za Nekrštene dane – nekada su po selima i gradovima u Srbiji na sve strane išle maskirane povorke koje su predstavljale duhove, čudovišta i mrtve pretke. Ovi koledari su se kretali od kuće do kuće i tražili priloge: slaninu, jaja, meso, brašno, mleko, rakiju i vino…
Veruje se da će graja, muzika i smeh oterati nečastive sile. A uz hranu, piće i “čašicu razgovora” svaki strah i muka se lakše podnesu i briže prođu.
