Sremci su uvek u svakom mestu imali po nekoliko ljudi koji su znali sve. To nisu bili ljudi koji se bave tračarenjem. To su ljudi koji su čuvali priče od zaborava. Takvih je sve manje.
Uglavnom su to elokventni i inteligentni ljudi. Oni su obično upijali priče starijih generacija u sebe i čuvali to kao neku tajnu.
U Starim Banovcima za mene je enciklopedija čika Stevica Mijačević. Rođen je pedesetih godina prošlog veka. Rečit čovek koji dosta zna. Sremac koji voli Srem, Dunav i stare sremačke reči.
Zanimljivo je da neće svakom kazati šta zna. A zna ti taj naš čika Stevica dosta. Zna i o Irginim ustašama, zna legendu o tome ko je posle drugog svetskog rata pucao na Bojanca iz crkvene porte. Zna ko je koga ubo nožem. A Sremci vešti na nožu bili uvek.
Ta zna sve konje nekada čiji su bili, kako se zvali. Sve zna napamet. Ta zna i kome su begali u kolima. Zna čika Steva i kada su otimali od domaćina “izrodi” za Tita, partiju. Zna o mlini, zna o podunavskim Švabama. Ta zna i u susednim selima svakoga čoveka u glavu, što bi mi Sremci kazali.
Takvi ljudi su čuvari priča da ne odu u zaborav. Nestaju ti ljudi ti naši Sremci čuvari priča. To su ljudi koji kada pričaju na svečari, na sa`rani, na šoru gledaš u njih i upijaš svaku reč. I misliš u sebi daj još, a on tada kao da zna prekine. Kazao bi drugi put. Dozira ti. Ne da ti da sve saznaš. Želi da razmišljaš o tome pa da zapamtiš i da sačuvaš za dalje generacije.
Takav je i naš čika Stevica. A i neće on svakom kazati. On zna ko to upija, dovoljno je u oči da te pogleda i vidi da li si vredan njegove priče. E u takvim ljudima se čuva duša Srema kojeg više nema. Čika Stevica, enciklopedija našeg sela, živ i zdrav nam bio. I kada ga sretneš, ne pitaj ga – on će ti sam kazati ako oseti da si taj koji će sačuvati…
