Vetar u Sremu kao da šapuće najavljujući zimu. Oru se zadnje brazde spremaju se za zabijačke i siroma, a i gazde. Svi su imali po kojeg brava, svaka kuća po jedna ili par krava. Živine pune avlije, nedelja zlatne ko dukat supe u one lepe činije.
Petlovi budili zoru, a cveće mirisalo u prozoru. Prvi sneg evo “vrance“ u saonice pa u polje u pustare i lance. Ostala još koja kupa kuruzovine. Saonice mile sokakom ržu vranci pred kapijom pred svojom avlijom.
U gonku sijaju svetla, a stara majka u šporetu peče mladog petla. Oko njega krompir se žuti, a kujni na astalu jabuka iz podruma iz korpe slamom pokrivene. Na kraj šporeta u šerpici kuvanog vina. Ta dedi sve u srcu milina ogrnut rekljom iz gonka gleda svog unuka i sina. Isprežu se vranci u štali zvekeću lanci.
Po avliji kera bega ko da vole što ima snega. Astal postavljen već čeka domaćine da sednu. Uz jelo ide tiha priča šta će sutra ko raditi i gde ići. A valja i ranije leći i po noći odmoriti.
Sneg pada kera još uvek po avliji bega deda u nebo gleda. Biće noćas još snega. Bilo nekad kad je vetar “šaputao“ po Sremu, a ljudi uživali u njemu. Sada ni vetar ne šapuće, a ni kere nisu što su bile. A vranci ni njih nema više samo ostali stari u šupi lanci. Ta da još jedared vetar’ zašapuće“ po Sremu oko moje kuće, pa da vidim slike detinjstva…
