Bilo mi je nerazumljivo kada bi satima dremao rukom naslonjen na astal tamo dole u letnjoj kujni. Iako drema tačno bi odgovorio na svako pitanje koje bi baba pitala. Bilo je i oni pitanja na koje ne bi dao odgovor već bi skočio iz “dremeža“ uzeo zeleni šešir i uz pominjanje babine familije izašao na šor. Činilo mi se da živi od namirivanja do namirivanja. Da uživa samo u jutru i večeri. O ratu pričati nije hteo jedino kada dođe deda Zdravko Tanacković. Više Tanackovića nema kod nas u šoru nažalost.
Čuo bi ponekad kada bi pitao “Jel ga očistiš nekad ta ko nov je bio kada si ga uzeo “. Kada to čujem uši su mi “rasle “ oči bi se zacaklile. Nije samo Prle iz filma “Otpisani“ držao parabelu već i ja kada bi mi deda Zdravko pokazao. Dobio je kao ratni plen i imao je dozvolu. Deda moj o ratu nije hteo, a o konjima ne bi stao. Baba bi ga grdila i rekla svi “teraju“ traktor, a ti na tvoj nov nisi ni seo. Onda bi joj deda pomeno i širu familiju njenu. Nije voleo da ga ona prekida, a prekidala ga je u priči uvek. Koliko njega tako i mene to je strašno nerviralo. Čini mi se njega malo više. Jer on je imao šešir, a ja nisam. Pa kad ga baba iznervira onda lupi šeširom o astal, a to brale pukne ko bičem. Tada i baba ućuti bar do podne.
Uvek bi govorio da su najbolji konji melezi arabera i lipicanera. Voleo je brzinu kod konja i da se trka kada je bio mlad. Kroz Šijački šor su bile te trke kada se dogovore nedeljom u kafani. Kaže baba da je jednom kada ga neko od Darijevica pobedio hteo da ubije kobilu. Mada znam da nebi jer babi je svaki dan to govorio. Da će je ubiti pa nikad nije. Mada i kada bi joj rekao nasmejao bi se i namignuo podignuvši onu lepu obrvu ko moj sin što ima na njega. Baba mi samo se nasmejala i kazala “marš đubre“. Ali ni danas ne znam šta je on sanjao za tim astalom kada drema. Mada verovatno konje i trke. Možda i onog vepra kada ga promašio u ritu pa ga ovaj zamalo pokidao. Al znam da se budio iz te dremke nasmejan i tražio bi kafu. A pogled bi mu otišao napolje prema crkvi…
