Moje selo Stari Banovci je specifično bilo po puno zanatlija nekad, puno paora i stočara. I selo sa dosta ribara jer smo na obali Dunava. Imali smo puno kafana i puno sveta je dolazilo kod nas.
Pišem vam u prošlom vremenu. O onom vremenu kada deda Čeda protera stotine ovaca u predvečerje glavnim šorom ka svojoj kući. Pišem o selu gde si na ulici mogao ubrati jabuku ispred svake kuće u selu. Pišem o duši jednog sela. Pišem o Sremu kojeg više nema u njemu u mom selu.
Ostali su poneki tragovi. Ostale su još poneke cigljom patosane avlije. Ostao je još poneki tračak nade da smo tu. E kakvo je to selo bilo. U jesen pune kotobanje kuruza a obori puni svinja.
Petlovi su budili zoru, a sat crkveni ti iz daleka pokazivao vreme. A klupe na šoru pune priče bile. Pa sednemo onako mali pa slušamo priče naših starih. Zaplakao bih sada kada se setim onih lepih bašta, onih običnih babinih kolača i dedinog jastuka na sitne kocke. A mekan ko duša pun perja od gusaka.
Setim se atara i na Carskom drumu topola, setim se po guvnu dudova, na krajevima bašta bagrena. E kakvo je to selo bilo. Ne znaš kada je bilo lepše u proleće, leto, jesen ili zimu. Setim se jaganjaca crnih Cigaja u proleće. Setim se konja, ma setim se svega. Pitaćeš me možda druže, a šta je tu lepo. Selo ko selo.
Al reću ti jednom i zacelo da to selo je imalo dušu. I dušu i običaje. Imali smo život bez briga imali smo svečare i zabijačke. Imali smo naše običaje. Sve smo zapustili onog dana kada više jabuke na šoru nismo krečili.
E da mi je jos jednom prošetati na Malu Gospojinu onim šorom i pogledom preći preko stabla onih okrečenih jabuka. I osetiti one mirise onih babinih kolača. E da mi se probuditi još jednom u onom mom selu koje je mirisalo na jorgovan.
E kakvo je to selo bilo u duši Sremačkoj sam ga puno puta snio. A leti te budi miris Dunava i miris zrelog žita i mladog kuruza iz atara. E kakvo je to selo bilo suzom bi ga zalio i zemlju poljubio kada bi se u ono vreme vratio. Bar na tren da osetim onaj moj Srem…
