BORIS MILJKOVIĆ: Teča Ceka – sremački domaćin

Svetislav Zorić Ceka je bio naš teča. Tako smo ga zvali svi mi Miljkovići. Bio je oženjen našom Kekom Zoricom. Imao je sina Radu.

Ceka je bio pravi sremački domaćin. Ostavši bez oca sa trinaest godina sa sestrom i majkom. Sve poslove je preuzeo na svoja nejaka pleća. Sam je or’o sa konjima u ono vreme. Jedva je dizao plug u šinska kola i dole iz kola.

Izdržao je tako nejak i takozvane zadruge i harače posle rata od te nove vlasti. Vremenom i radom uvećavao je svoj posed i imanje. Počevši sa svinjama na kraju stiže do pune štale krava.

Poznavali su ga svi Sremci i dosta Vojvodjana. Voleo je i redovno išao na stočne vašare i sajmove. Znali su ga svi nakupci odavde do Subotice. Svi “Džambasi“, ma svi trgovci stokom.

Čak i Alija iz Sarajeva je dolazio po bikove i jalove krave. Znao je Ceka da Aliji da i bez para. Na reč.

I ta reč je bila svetinja za obojicu. Avlija uvek sredjena puna svega, štale, obori puni. Kotobanje pune kukuruza.

Možda jedini Sremac koji je retko nosio šešir bio je on. Uvek kožni kačket i imao ih je više za svaku priliku. Od jednog dečaka bez ikoga i ičije pomoći do domaćina o kom se pričalo naveliko.

Medju prvima je kupio traktor u selu. Kažu često je znao kad obilazi nas Miljkoviće sa konjima da doda gas i zapraši malo konje, kočijaše.

Miljkovići gazde veće u to vreme. Puno ih bilo. On zet njihov, a sam. Sklon je bio šali. Isto tako kažu obidje jednog dana opet Miljkoviće onako malo brže. Kad ispred tera naš Branko cigan.

Ceka brze bolje smanjuj gas da ne zapraši Branka i konja. To on znao onako zetovski i mangupski da uradi. Ali svi Miljkovići su poštovali teču. Jer je bio radnik od malena.

Često kada smo sedeli kod deda Djordja u letnjoj kujni pili kafu on bi uzeo novine onako ovlaš pregledao. I onda kada bi došao do crne hronike skinuo bi kačket opsovao muvu da mu ušla u oko. Počeo da grdi i kao da se pravdao za suzu u oku. Jer Ceka je u sebi nosio tugu i ranu veliku. Ustaše su mu u ratu ubile brata Boška i oca Radu. To se znalo.

Ali malobrojni su znali i kako. Zarobivši Boška i držeći ga u Vukovaru lokalne ustaše iz Banovaca su rekle deda Radi da odnese pare i pustiće Boška. Deda Rada Cekin otac je prodao sve što je mogao. I kako kažu stariji Sremci dzak para je odneo.

Nikad se živ vratio nije ni on ni Boško. Deda Radu je posle supruga prepoznala na stratištu u Gradišci. I sahranila u Banovcima, a od Boška ni traga nikada. Ali nosio je Ceka od malih nogu tu svoju bol.

Nekad je delovao grub sa povišenim glasom. Al odma bi ti namignuo i nasmejao se. I imao je tu suzu u oku i uvek je nešto krivio za nju. Nekad je to bila muva, nekad kap znoja tako je on lagao sebe. A u stvari to je bila suza bola koju je nosio od malena.

Te njegove njive su najbolje radjale u Banovcima. A radjale su zato što je i on sebe dao njima, možda zato što su bile zalivane suzama malog dečaka. E to je priča o našem teči Ceki.

Umro je od srca, a kažu da samo dobri ljudi umiru od srca. E moji ljudi da vi znate kakav je to domaćin bio. Ostala je samo Milica unuka danas koja je sačuvala sve što je deda stekao.

Bio je ponosan na nju uvek. I kad kažu lako je biti sremački gazda. Trebalo je Ceku pitati da li je lako…

Autor: Boris Miljković

Prethodni tekstEpideomiološka situacija u Sremu NEPOVOLJNA
Sledeći tekstKoncert Kamernog sastava „UNIVERSO“