Prilika da se ako ništa na kratko podsetimo jedne države i vremena koju je njeno postojanje obeležilo.
Još nas je prilično koji možemo da ponesemo epitet rođenih u SFRJ, samo što neki mogu da ponesu bogatija sećanja a oni drugi tek da kažu da su samo rođeni u toj velikoj državi čijem postojanju zbog uskorog raspada nisu mogli da svedoče.
Današnji dan označava ne samo glavni praznik druge Jugoslavije, predstavlja i dan njenog začetka na drugom zasedanju AVNOJA – a u Jajcu održanom baš 29. novembra 1943. godine. Usred 2. svetskog rata udaren je temelj državi koja će postojati sledećih nepunih pedeset godina, u ratu stvorenoj, iz ruševina čeličnom voljom i nesebičnošću kroz one dobro poznate radne akcije sagrađenoj i uzdignutoj u državu za kojom se primetno žali zbog svega što je ona donela ljudima koji su bili njen deo.
Da li je to zaista bila država za primer ili nam teškoće od kojih kroz neke trideset i kusur godina od njenog raspada neprestano prolazimo proizvode obmanu i teraju da razmišljamo da je raniji život bio bajkovit samo zbog toga što mnogo toga iz bliske prošlosti onda nije bilo aktuelno.
Činjenice su na kraju činjenice i od njih je teško pobeći. Jugoslavija je bila vodeća država tzv. nesvrstanog sveta i iz tog položaja crpela političko ekonomske pogodnosti. Takav status koji je sa sobom nosila davao je zaštitu od dva tadašnja suprostavljena bloka kojima smo na samom početku vešto izmakli i od i jednih i drugih sa punim opravdanjem držali odstojanje. Ugled je pojačavao atribut zemlje ratne pobednice i osnivača UN – a.
Snaga dovoljna da se pola veka proživi suvereno i nezavisno oslanjajući se na sopstvene snage i ne dozvoljavajući strani upliv u domaća pitanja. Tako je mogla da funkcioniše država koja se među retkima mogla podičiti samodovoljnošću u svim životnim aspektima.
Zemlja koja je imala široku proizvodnju sposobnu da u mnogome podmiruje potrebe stanovništva, svoju građevinsku industriju, turizam koji je domaće destinacije činio primamljivim, socijalnu sigurnost, zanemarljive socio – ekonomske razlike, cene upodobljene kupovnoj moći, birokratiju i administraciju skrojenu za narodne potrebe, imala je sportske klubove sastavljene od domaćih igrača i konkurentne u evropskim takmičenjima, ispunjene stadione i hale. Imala je čistu i produhovljenu kulturu a opet nije sprečavan ni zdrav kulturni uticaj sa strane koji nije mogao ništa da poremeti već samo tadašnjem življenju da pruži dodatnu draž.
Gajio se sistem stručnih i poslu posvećenih prosvetnih radnika i lekara. Vreme je bilo romantičarsko, iskreno se zaljubljivalo, porodica je bila prava ćelija društva, deca su usmeravana na pravi put a sve rđavo i neprimereno podvrgavano osudama i tako sputavano bez širokog prostora da se sa takvim sklonostima u bilo čemu ode daleko. Više se družilo, išlo na mobe, zbog nepostojećih ili slabo vidljivih socijalnih razlika sujete i zajedljivosti nije moralo ni da bude.
Kada se sve ovo pogleda zvuči kao bajka, nažalost bajka o kojoj je moja generacija mogla samo da sluša i tako je počne doživljavati na svoj način kroz žal i setu što nije bila deo toga.
Mračne strane kojih je svakako bilo ne treba zapostaviti, o njima se može nekim drugim povodom.
U ratu stvorena, u ratu je i prestala da postoji. Zašto je nešto što je davalo rezultata i po mnogo čemu bilo jedinstveno u svetu moralo da se ugasi? Ko je tako nešto prouzrokovao? Teško da mi „ obični“ ljudi to možemo do kraja da spoznamo, možemo samo logički da zaključujemo kome je raspad Jugoslavije najviše išao u prilog. Moguće i da namerno nešto što je očito proglase za teoriju zavere ne bi li ljude odvratili da o nekoj mogućnosti ozbiljno razmišljaju.
Rodna otadžbina je samo jedna i ona nas prati dok smo živi. Ako ništa, svi koji smo u njoj tek samo rođeni možemo time da se pohvalimo. Teško da to može da neutralizuje hendikep neosećanja blagodeti života u njoj.
Večni pomen rodnoj zemlji koja odavno više ne postoji i koje više nikada neće biti.
