Slavni srpski naučnik, Mihajlo Pupin, pisao je o ljubavi prema narodnoj tradiciji, narodnim pesmama te kako je lično naručio izradu statue u bronzi Filipa Višnjića. Donosimo vam njegov tekst po tome.
„Skoro će se navršiti pedeset godina od kad sam se upoznao za pokojnim Ljubomirom Stojanovićem, slavnim srpskim filologom. Bili smo onda đaci na Berlinskom univerzitetu; on đak filozofije, a ja đak fizike. Začudio se kad je primetio da me zanimaju razgovori o slavistici i o srpskim narodnim pesmama. Kad sam mu ispričao kako me je u mom detinjstvu stari Bata Batikin, guslar Idvora, moga rodnog mesta, upoznao sa srpskim narodnim pesmama, a naročito sa pesmama Filipa Višnjića, obradovao se da moj dugogodišnji boravak u Americi nije sasvim ugasio moju ljubav za naše narodne pesme. Sećam se kako mi reče jednoga dana: „Bata Batikin je tvoj spasitelj; da ne beše njega, ti bi se izgubio u prerijama američkog materijalizma. Gusle Filipa Višnjića sačuvale su ti u stranom svetu tvoju ljubav za lepotu našega jezika“.
Ljuba Stojanović je još kao đak u Berlinu sa najtoplijim oduševljenjem govorio o srpskim narodnim pesmama i o Vuku Karadžiću. To oduševljenje je kao jarko sunce grejalo naše prijateljstvo koje je trajalo sve do Ljubine smrti. Pred samu njegovu smrt, on mi je poslao veliko njegovo delo, “Život i rad Vuka Stef. Karadžića”. U toj knjizi sam tačno video prvi put Vukove velike zasluge za razviće srpskog kulturnog života koji se tako sjajno ogleda u srpskim narodnim pesmama. Ta knjiga treba da je u rukama svakoga Srbina koji želi da se upozna sa najlepšim danima u razviću srpskoga jezika i srpske književnosti. U toj knjizi se jasno vide zasluge Filipa Višnjića i drugih guslara koji su sa Vukom sarađivali na njegovom besmrtnom delu. U toj knjizi je Ljuba Stojanović uložio rad celog svog života. Srećan sam što sam video početak toga rada kad smo pre pedeset godina on i ja bili đaci na Berlinskom univerzitetu.
Bata Batikin mi je u mojim mlađim godinama otkrio lepotu srpskih narodnih pesama, a u mojim zrelim godinama, Ljuba Stojanović mi je otkrio značaj tih pesama u životu našega naroda. Te pouke sačuvale su mi u dalekoj Americi duhovnu vezu sa mojim srpskim narodom. Pre dvadeset i jednu godinu pružila mi se neočekivana prilika da toj vezi nađem vidljivog izraza.
U godini 1913. stigne u Njujork naš slavni jugoslovenski vajar, pok. Rudolf Valdec. Zaboravio sam kakve su ga nevolje ovamo doterale, ali dobro pamtim kakve su ga nevolje ovde dočekale. Željno je očekivao narudžbine za njegove vajarske radove, ali one ne dođoše. Rešim se da mu ponudim bar jednu narudžbinu. Pošto sam mu ispričao moje doživljaje sa Batom Batikinom, i sa Ljubom Stojanovićem, zapitam ga, da li bi on bio voljan da mi u bronzi izradi starog Filipa Višnjića kako uz pratnju gusala kazuje narodne pesme, a buduća pokolenja ga slušaju; žena sa detetom i mladoženja sa devojkom da predstavljaju buduća pokolenja. „Ne samo buduća pokolenja kao što ih vi predstavljate“, doda Valdec, „nego i gorske vile koje stoje pokraj gore i slušaju zlatoustog Filipa Višnjića“. Valdec me je zadivio njegovim poznavanjem srpskih narodnih pesama. Nisam se nadao da ću to znanje naći u glavi jednoga Slovenca ili Hrvata. „Malo je glava u celoj Sloveniji i Hrvatskoj“, reče mi Valdec“ koje nisu pune srpskih narodnih pesama“. „Ako je to zaista tako“, rekoh mu ja „onda nam narodne pesme svedoče da su Jugosloveni jedan narod. „I jesmo“, reče mi Valdec. „I u to ime primam se posla da vam izradim u bronzi Filipa Višnjića. Neka vas njegove gusle uvek podsećaju da smo mi Jugosloveni jedan narod, jer svi dišemo duhom naših narodnih pesama“.
Dve su bronze bile izrađene sa Valdecovog originala. Jedna se već preko dvadeset godina nalazi nad kaminom moje trpezarije, a drugu sam poslao u Bijeljinu da se pri svečanosti stogodišnjice Višnjićeve smrti uzida u dvorani gimnazije koja nosi ime Filipa Višnjića, najslavnijeg guslara srpskih narodnih pesama“.
Dr Mihajlo Pupin
Norfolk, Konektikat, novembra 1934
Izvor: Kulturno obrazovni centar Šid
