PETROVARADINSKA REGIMENTA (10): Put u Zemun

Felbaba je pismo stavio u torbu bez daljih pitanja. Baš zbog njegove vojničke navike da sve u vezi posla izvršava bez pitanja i prigovora, Puljević ga je često angažovao i imao u njega veliko poverenje.

– Gazda Dimitrije, ako je to sve ja…

– Ima još jedna stvar – trgovac načini kiseo izraz lica. – Vidi Milane, im’o bi’ za tebe još jedan zadatak. Znaš da sam prošle nedelje bio u Karlovcima kod moji’ prijatelja. Upozn’o sam tamo i neke trgovce koji su došli iz daleka, a jedan od nji’ bi treb’o za četir’ dana da otputuje do Zemuna. Putovaće kolima, on i kočijaš. Krenuće odma’ zorom iz Karlovaca pa sam mislio da i’ ti sačekaš na Petrovaradinskom drumu, kad’ budu prolazili pored tvog šanca i otpratiš  do grada.

Felbaba je iznenađeno podigao obrve.

– A kako ću i’ poznati, i u koje doba da i’ čekam?

– Sin Stevana Radulovića će voziti kola. Tog mladića ćeš sigurno poznati, vid’o si ga jesenas u Karlovcima. Krenuće u ranu zoru, pa bi trebalo do tvog šanca da stignu negde popodne a taj trgovac što putuje u Zemun, biće lepo obučen k’o pravi gospodin. Lako ćeš ga prepoznati med’ onim tvojim razdrljenimsoldatima.

Puljević se glasno nasmejao a zatim nastavio dalje.

– Jedan graničar će i’ pratiti do Sasa, i nije bilo u planu da neko sa njima ide do Zemuna, jer za nji’ovo putovanje malo ljudi i zna. Neće stoga biti nikakve opasnosti, al’ sam mislio kad’ si ti već tamo, da pođeš sa njima i da im se nađeš usput. Taj mladić poznaje put, al’ baš i nije umesno…
– Dokle treba da i’ otpratim?

– Oni treba da stignu do gostionice ,,Kraljević Marko”. Ti znaš ‘di je to?

Felbaba potvrdno klimnu glavom. Iako nije često išao do Zemuna, znao je gde se nalazila kuća u kojoj je tada živeo Petar Ičko, jedan od najbogatijih i najuticajnijih trgovaca u to doba.

– Oni će u gostionici prenoćiti, a ti… – Puljević tu zastade, jer očigledno nije mislio o tome ranije. – Ne znam da l’ će ti dozvoliti da ostaneš tu s’ njima…

– Ne brini gazda, mogu ja da se snađem u Zemunu.

– E, dobro je!

– A tog trgovca, je l’ treba da otpratim natrag?

– Ne znam, kol’ko je meni poznato oni se za Karlovce vraćaju narednog dana. Ako možeš vrati se s’ njima, a ako budu ostajali duže i ne budu ‘teli pratnju, vrati se sam.
Nakon što je graničar još jednom potvrdno klimnuo glavom, Puljević ga zadovoljno potapša po ramenu.

– Znao sam ja Milane, da si ti pouzdan čovek! Ja ću još danas poslati pismo u Karlovce da ljudi znaju ko si i ko te šalje. Da ne pomisle da si neki ‘ajduk kad’ i’ presretneš na drumu, majku mu! – i na ovo se trgovac glasno nasmejao.

– Taj gospodin će u Zemunu završiti jedan velik’ pos’o, bar kol’ko sam ja čuo. Ako bude sve kako treba, opet ćemo trgovati na skeli bez problema. A i ti ćeš dobro proći. Za ovo putovanje do Zemuna dobićeš od mene dvanaes’ forinti  – Puljević namignu kicoški.

Potom je izrazio žaljenje što ne može lično poći za Zemun, jer mora da ide u Raču po robu koja stiže iz Bosne.

Tada su se rastali, i tako je Milan Felbaba dobio novi zadatak i uz pozdrave napustio kuću mitrovačkog trgovca, uputivši se u svoj rodni šanac posle dugo vremena. Ali, još dok je izlazio iz te kuće, kroz glavu mu prođe jedna misao.

Na pomen trgovca Radulovića iz Karlovaca, graničaru se odmah javila sumnja, jer je znao da kod njega Puljević nabavlja barut, koji šalje preko Save. A taj trgovac, čije je ime i razlog putovanja u Zemun njegov gazda vešto izbegao da spomene, očito je trebao da dogovori neki krupan posao. Verovatno se ovoga puta radilo o trgovini oružjem na veliko. Sumnjiva mu beše i visina obećane zarade.

– Poprilično velika isplata, za tako lak zadatak – pomislio je  tada.

 

Autor: Ognjen Krnjaja

ODLOMAK  IZ  ROMANA  GRANIČAR (Književna omladina Srbije, edicija Pegaz, 2021)

 

Prethodni tekstDan oslobođenja
Sledeći tekstStiže novih 20 evra državne pomoći: Prvi na redu penzioneri