Felbaba priđe prozoru i pogleda na ulicu. Skinuo je šešir i razgrnuo kaput, otkrivajući oružje za pojasom. Kiselo se osmehnuo i hteo nešto da kaže Mileti, kada se vrata sobe naglo otvoriše i unutra uđoše dva muškarca. Obojica su bili srednjih godina, i nosili su otmena, građanska odela.
Jednog od njih, graničar je prepoznao. Bio je to Dimitrije Marković, zemunski trgovac koji je nekada često u banovačkim vodenicama mleo žito. Među stanovnicima šanca, ostade upamćen po tome što se pre nekoliko godina ozbiljno sporio sa graničarom Georgijem Tomićem zbog meljave. Čitav slučaj je otišao toliko daleko da su parničari tražili pravdu pred Zemunskim magistratom.
– Ja sam Miloš Urošević! – predstavio se drugi muškarac značajno. – Dobrodošli!
– Milan Felbaba! – reče graničar kratko.
– Da, ti si taj graničar iz Banovaca! – Urošević se osmehnuo. Potom se okrete i pokaza na
drugog čoveka. – Ovo je gospodin Marković!
– Da, znam – Felbaba klimnu glavom. – Gospodin je nekad’ mleo žito u Banovcima…
Marković učtivo klimnu glavom, bez reči. Na pomen Banovaca, na njegovom licu se pojavila bolna grimasa, kao da se upravo setio neke ružne uspomene.
Nakon što su se trgovci pozdravili i sa Miletom, Urošević ponudi prisutne da sednu. Pogled
mu je začas ostao prikovan na Felbabinim pištoljima i starim, vojničkim cipelama.
Kada su svi seli za sto, Urošević uze bokal sa vinom i krenu da sipa u čaše.
– Verujem da ti se dopalo vino koje sam jutros posl’o? – upita Felbabu pružajući mu
napunjenu čašu.
– Sigurno misli da su prosti soldati navikli na kereću pišaćku, pa se sad’ pravi važan – mislio
je graničar.
Nešto u vezi tog čoveka je već počelo da mu ide na živce, iako nisu ni započeli razgovor.
Pozvao ga je u kuću i sada ga nutka vinom kao da će trgovati i sklapati posao.
Ipak, on je bio vojnik a ne trgovac i nije voleo nikakva uvijanja i izmotavanja, već kratko i jasno.
Naročito ne sa ovim varoškim trgovcima i liferantima koji su se obogatil na tuđoj muci dok se običan svet patio. Iz gunjeva, platnenih košulja i kožnih opanaka, brzo su uskočili u otmena odela, a dojučerašnje kuće od naboja i pruća zamenili velikim gradskim spratnicama, i još sa visine gledali na seljake i graničare poput njega. Takvi su bili skoro svi novopečeni bogataši u to doba. Mada, ni do danas se nije mnogo toga promenilo.
Ali, umesto da mu sve to saspe u lice, Felbaba kratko reče.
– Gospodine, ako možemo oma’ preći na stvar. Niste me ’vamo pozvali da pričamo o vinu…
Zemunski trgovac zastade za tren sa bokalom u ruci. Iznenađeno je gledao u graničara, očigledno zatečen ovakvim stavom. Ni Marković ne reče ništa, a Mileta duboko uzadhnu.
– No, dobro. Imaš pravo – reče naposletku Urošević, klimajući glavom. – Ti si sinoć prič’o sa
gospodinom Ičkom, al’ mi treba da pojasnimo još neke stvari.
On potom sede u stolicu i nastavi.
– Odma’ da znaš, mi u tebe ni malo ne sumnjamo! Čim radiš za Puljevića, sigurno si pouzdan i sposoban čovek. Svašta se desilo juče, i mi moramo da otkrijemo ko stoji iza toga.
– I ja bih to vol’o da saznam… – dodade graničar.
– Vrlo dobro! Onda neće biti problema. Gospodin kog si dopratio do grada reče da si graničar iz Banovaca?
– Da, al’ trenutno u rezervi…
– A Puljević ti ništa o njima nije rek’o, ko je onaj gospodin i šta radi?
– Ne, i to sam već kaz’o Ičku sinoć…
– Da, da znam da si mu to rek’o. A, da li ti znaš šta je taj gospodin treb’o da učini ovde u
Zemunu?
U sobi nastade tišina. Felbaba shvati da više nije bilo vrdanja i izmotavanja.
– Mislim da je trgovac oružjem.. – reče kroz uzdah.
– Trgovac oružjem?
Urošević za trenutak pogleda u Markovića, a potom opet u graničara.
– A, zašto to misliš?
– On mi je kaz’o da je učenjak iz Karlovaca, al’ ne verujem u to. Nije ’teo ni napad na drumu da prijavimo vlastima. Očito se krije i od vlasti i od ’ajduka. Dovez’o ga je mladi Radulović, a kod njegovog oca Puljević kupuje barut …
Dva trgovca razmeniše zabrinute poglede. Urošević duboko uzdahnu i otpi gutljaj vina iz čaše.
– Juče si nam svima pomog’o kad si spas’o tog gospodina, al’ si i sebe izložio opasnosti.
Stoga je gospodin Ičko rek’o da ti neke stvari ispričamo i da te upozorimo. Razume se, sve što budemo pričali ostaje tajna. U redu?
– Znaš ti dobro akrepe jedan da nisam baš tol’ko lud pa da samom sebi mećem omču na vrat! – pomisli Felbaba
– Razume se! – reče naglas, klimnuvši glasvom. – Imate moju reč!
Autor: Ognjen Krnjaja
ODLOMAK IZ ROMANA GRANIČAR (Književna omladina Srbije, edicija Pegaz, 2021)
