Kada je završio večeru, i hlebom pokupio ostatke čorbe po tanjiru, graničar posegnu za čuturicom da vodom ugasi žeđ. Javila mu se želja da pripali lulu, ali se tada vrata sobe otvoriše.
U sobu najpre uđe onaj visoki, a nakon što se on pomerio u stranu do zida, na vratima se pojavio još jedan muškarac. Bio je mršav, proćelav i obučen u tamno, čohano odelo kvalitetne izrade. Na suvom i koščatom licu su se isticale uredno potkresana brada, guste obrve i teški podočnjaci ispod krupnih, tamnih očiju.
Kada je zakoračio u sobu, Mileta u trenutku zaćuta i ustade sa stolice, a Felbaba potom učini isto.
Iako nikada ranije nije video tog čoveka, na osnovu njegove pojave i mrtve tišine među prisutnima, graničar je pretpostavio o kome se radi. Proćelavi muškarac ga je ispitivački odmeravao svojim krupnim očima.
Petar Ičko je tada bio jedan od najbogatijih i najmoćnijih ljudi u celoj Vojnoj granici i u vreme ove priče imao je oko pedeset godina. Postao je poznat kao nekadašnji brznađbaša solunskih i zemunskih trgovaca u Beogradu i dragoman pokojnog paše Beogradskog pašaluka Hadži Mustafe.
Kao vešt i sposoban trgovac, stalno se zalagao za nesmetanu trgovinu sa Austrijom, ali je bio i spona između legalnih turskih vlasti i srpskih knezova u zajedničkoj borbi protiv odmetnutih janjičara.
Sve to, prekinuto je ubistvom Hadži Mustafe i dolaskom dahija na vlast. Tada, Ičko beži sa svojim istomišljenicima iz turskog Beograda u austrijski Zemun, gde nastavlja svoje unosne trgovačke poslove.
Kupuje u Zemunu veliku kuću sa gostionicom i kao uticajan i moćan čovek okuplja oko sebe pristalice pokojnog paše, sa ciljem rušenja dahijske vlasti. Pričalo se da je on bio jedan od glavnih organizatora opremanja i naoružavanja čete turskih osvetnika u Zemunu i neuspelog ustanka podno Avale prošlog leta, ali i da održava veze sa viđenijim srpskim glavešinama s one strane Save i Dunava.
Naravno, vremenom je postao trn u oku beogradskim dahijama, ali kao stanovnik pograničnog Zemuna i građanin Habzburške monarhije beše izvan njihovog domašaja.
Njegov uticaj i diplomatsko umeće će doći do punog izražaja u narednim godinama. No, o tome neki drugi put.
One kišne noći u Zemunu, sve je to bilo još uvek daleko.
– Ja sam Petar Ičko – predstavio se napokon, kratko i jasno. – S kim imam čast?
– Milan Felbaba, graničar iz Banovaca.
– Da, rekoše mi da si graničar. Radiš za Dimitrija Puljevića, kako čujem?
Umesto odgovora, graničar ćutke klimnu glavom.
– Da l’ ti je Puljević nešto rek’o za onog gospodina, koga si dopratio ’vamo? – upita nekadašnji pašin dragoman, streljajući svog sagovornika pogledom poput jastreba.
– Nije. Kaz’o je samo da je to trgovac i da ga otpratim do grada…
– I ništa više?
– I spomen’o je isplatu koju ću dobiti za to…
Ičko se na ovo blago nasmešio, a Felbabi se taj osmeh učinio neprirodnim na tako ozbiljnom i sumornom licu.
Autor: Ognjen Krnjaja
ODLOMAK IZ ROMANA GRANIČAR (Književna omladina Srbije, edicija Pegaz, 2021)
