Dok su u ostalim gradovima Srbije već odavno utihnula kola radosti oslobođenja i već se pristupilo kako obnovi, tako i osveti, u Šidu se još uvek ratovalo i to još mesecima. Ova mala sremska uspavana varošica naglo je probuđena 1939. godine ušavši u sastav novoosnovane Banovine Hrvatske, kada je započeo progon Srba iz javnih službi, a naročito 1940. godine kada se u centru Šida odigrao oružani sukob između žandarma i pripadnika hrvatske straže, budućih ustaša.
Ovaj drugi događaj je osvestio Šiđane po pitanju njihove sudbine ukoliko dođe do nacističke uprave. Kada su prvi nemački tenkovi ušli u Šid iz pravca Tovarnika (danas Republika Hrvatska) u veče jevrejske Pashe, počeo je najmračniji period u dvoipovekovnoj istoriji ove varošice. Šiđani, Srbi, Jevreji i Romi, pregrmeli su nekoliko većih i nebrojeno manjih racija, hapšenja i odvođenja u logore i na stratišta. Cele zime 1944/1945. godine preko i oko Šida tutnjao je Sremski front. On se smatra jednim od najtežih, najkrvavijih, najdugotrajnijih i najslavnijih frontova u narodnooslobodilačkoj borbi.
U toku borbi na Sremskom frontu oslobođen je i Šid. Celovečernje ulične borbe utihnule su rano ujutro 6. decembra 1944. godine kada je poslednji ustaški vojnik isteran iz Šida, zarobljen ili ubijen od strane crvenoarmejaca i partizana. Retki kratki predasi u toku noći iskorišteni su za predah vojnika. Kao spomen na jedan takav minutni predah ostala je silueta od blata na belom zidu kuće porodice Tubić kada je jedan partizan ušao u dvorište i naslonio se blatnjavim leđima na kuću da se odmori. Poziv ukućana, koji su izašli iz skloništa, da uđe u kuću i odmori se, prekinuo je nov rafal i partizan je istrčao dalje za paljbom. Uskoro su rafali utihnuli. Duža tišina nakon poslednjeg ispaljenog metka obnarodovala je Šiđanima da su slobodni. Sa prvim zracima ledenog decembarskog sunca Šiđani su počeli izlaziti iz kuća gotovo nesvesni slobode. Naišli su na prepune ulice partizana i crvenoarmejaca. Deo vojske je odmarao, deo slavio, a deo se spremao za dalje borbe.
Možemo samo da razmišljamo šta se vrzmalo po glavama Šiđana, mahom Srba i tek po nekog preživelog Jevrejina i Roma. Gotovo da nije bilo njihove kuće koja nije stradala, cela ili po neki član. Da li su se nadali i očekivali brz povratak odvedenih braća, očeva, majki, dece? Sigurno. Na žalost, u većini slučajeva ih nikad nisu dočekali. Znamo da jedna srpska majka već dve godine nije čekala povratak sina jedinca, jer su je ustaše pismeno obavestile da je ubijen. Ona tog svetlog jutra 6. decembra nije imala nade. Umesto nade u povratak sina, ona ga je vratila osnovavši njegov legat kroz koji on i dan danas živi – Galeriju slika „Sava Šumanović“.
Kada je slobodno jutro malo odmaklo, okupljeni partizani i Šiđani su poveli dugačko kolo u centru i u porti hrama Sv. Nikolaja. Nakon toga su ih crkvena zvona pozvala na prvi srpsko pravoslavni obred nakon četiri godine ustaškog upravljanja crkvom preko tzv. Hrvatske pravoslavne crkve. U crkvi prepunoj vojnika i naroda, moleban je tada održao protojerej Neško Nešković koji se tek vratio iz izgnanstva. Prilikom besede koju je govorio nakon molebana, držao je sveću kojoj je postepeno slabio plamen sve dok se nije potpuno ugasio. Prisutni Šiđani su prokomentarisali da je to loš znak. Šest nedelja kasnije, 17. januara 1945. godine, Nemci su izvršili snažan protivudar poznat kao „Zimska oluja”. Tim udarom su potisnuli Prvu jugoslovensku armiju na istok i ponovo zauzeli Šid. Skamenjeni strahom od odmazde, Šiđani su se sakrivali po kućama. Posle dva dana, 19. januara, Prva armija (ojačana Drugom proleterskom divizijom), prisilila je neprijatelja na defanzivu i povratila Šid. Sremski front je tada stabilizovan sve do konačnog proboja 12. aprila. Od tog 19. januara 1945. godine Šid je bio slobodan i ponovo na samoj granici fronta.
Ubrzo je krenula obnova objekata u Šidu. Obnova porodica je bila nemoguća. Samo je u akciji Viktora Tomića 1942. godine ubijeno 120 uglednih srpskih domaćina i domaćica! Ali život ide dalje. Ubrzo je obnovljena i srpska pravoslavna parohija, vojska je popravila crkvene objekte koje je koristila u borbama i u maju je proslavljena slava Šida Sveti Nikolaj Letnji. U Šidu nije bilo nikakve partizanske tzv. osvete „uglednim srpskim domaćinima koji su gledali svoja posla u ratu“, ali ni osvete porodicama ustaških zločinaca. Sve je prećutano i, kao što je rečeno – život je nastavio dalje.
Posle svestranih priprema i pregrupisavanja jedinica, u sklopu završnih operacija za oslobođenje Jugoslavije, izvršen je proboj Sremskog fronta 12. aprila 1945. godine. Tokom borbi na Sremskom frontu poginulo je najmanje 13.000 boraca NOVJ, ali tačan broj imenom i prezimenom nikada nije utvrđen. Sovjetska Crvena armija izgubila je 1.100 vojnika, bugarska Narodna armija 623 i brigada „Italija“ 163 borca. Na strani neprijatelja poginulo je oko 30.000 vojnika.
Sve jedinice učesnice na Sremskom frontu imale su velikog saveznika i najbolju logistiku u sremskom narodu. U sremskim domovima borci su nalazili sigurna skloništa. Narod ih je srdačno primao, pružao im je sve što je imao – hranu, smeštaj, transport i negu ranjenika, a vojne jedinice su u vreme zatišja uzvraćale narodu pomaganjem u poljskim radovima.
Možemo reći da je Šid konačno odahnuo tek probojem Sremskog fronta, dakle više od pet meseci nakon oslobođenja Beograda.
Autor: Radovan Sremac
