Ranije je već bilo reči o ovom problemu, a posebno o vezama između logora i policije, kao i drugih nadleštava. Kako je izgledao taj sastav i koja su mu lica bila potčinjenja:
Upravitelji: Truhar Franjo, Knez Ferdo, Đurić Eugen.
Zamenici upravitelja: Ertl Josip, Gnip Danilo.
Izvestitelji: Rup Karlo, Gnip Danilo (jedno vreme).
Činovnici: Pakić Pavle, Tomić Andrija, Kovčić Mato, Pavičić Miroslav, Šteher Josip, Mecger Georg, Karnc Johan, Valeri Dragutin, Guberković Draga, Marušić Emilija, Lisić Marija, Guden Vida, Švajberić Katica, Vojnović Nevenka.
Podvornici: Obućina Mata.
Izvidnici: Šeho Mehmed, Begić Slavko, Bradić Đuro.
Straža: Bogdanić Mijo, Vranarčić Josip, Boroša Josip, Pavičić Martin, Grgić Đuro, Sisulj Josip.
Upravitelj zatvora. Jane Đuro.
(sve ukupno 32 lica).
Preuzimanjem vlasti od aparata bivše Jugoslavije i formiranjem NDH uporedo sa tim, u prvim danima na gore navadeni način došlo je do formiranja policije. Na čelu sa Petrom Gvozdićem, sastala se jedna grupa Hrvata-ustaša, da preuzme vlast bivše Jugoslavije i postavi svoju, ustašku. Održana je zvanična sednica, napravljen dogovor i podeljene funkcije. Kako je to izgledalo, radi bolje ilustracije, poslužimo se zapisnikom Janać Vlade od trećeg marta 1952, koji je za vreme bivše Jugoslavije bio policijski službenik i koga je okupacija zatekla na toj dužnosti.
„Jedne noći, pred kapitulaciju bivše Jugoslavije, kada smo se svi nalazili na službi, došao je u policiju prestojnik Bivolarević i tom prilikom rekao da su nas Hrvati izdali. Naredio je odmah spaljivanje arhive, poverljive i strogo poverljive. Sem mene, tu su se nalazili i Nikola Uvalić, papudžija iz Srem. Mitrovice, u to vreme policajac, inače vodio je delovodni protokol. Još su se nalazili Bekić Svetozar i Kolarić Đoka, takođe policajci. Arhiva je istog dana zapaljena, tako da nije prilikom predaje vlasti bivše Jugoslavije ustašama ništa ostalo.
Predaja policije ustaškim vlastima izvršena je na ovaj način: Ne sećam se kog je to dana bilo, ali došli su u policiju Ferdno Knez, činovnik katastra, Malja, čijeg se imena ne sećam, tapetar Danilo Gnip, službenik policije, Salaj Ivan, stolar sa još mnogo omladinaca Hrvata, đaka Gimanzije između kojih se sećam Jung Ivana, Rajzera, čijeg se imena ne sećam, Tako Franjo i drugi. U njihovoj pratnji bilo je nekoliko nemačkih vojnika i oficira. Pošto su nas sve pokupili, naredili su predaju oružja i uniformi. Koliko se sećam, Knez Ferdo je tada izjavio da se tog dana na čelu gradske uprave našao advokat Petar Gvozdić sa dr Ivanom Lonačervićem. Pošto je izvrešana predaja, Ferdo Knez, kao prvi šef policije koja se kasnije nazivala „Ispostava župskog redarstva Velikek župe“ sa sedištem u Vukovaru, zadržao je u službi policajce: Topalović Jovan (podnarednik), kao i Buconić Ivana i Lompar Đura.
Gde se Buconić Ivan sada nalazi, nije mi poznato, ali Lopar Đura nalazi se kao ložač u bivšem Hardijevom mlinu. Od činovnika su u policji ostali na radu Marković Dušan, inače apsolvent medicine, koji je kasnije otpušten i otišao u Beograd. Ostao sam na službi još ja na radu u prijavnici, zajedno sa Gnip Danilom kao islednikom policije.
Kasnije dolazi do izvesnih promena, tako da na položaj šefa policije mesto Knez Ferde dolazi Truhar Franja. Ni ovaj drugi nije dugo ostao, pa ga brzo smenjuje Knez Ferdo, a posle njega Salaj Ivan, dok nije na kraju došao Đurić Eugen, koji se na tom položaju zadržao sve do pred kraj oslobođenja Sremske Mitrovice. Dužnost pristava vršio je Ertl Josip, predradni student prava koji se danas nalazi u Novom Sadu.
Agenti policije bili su: Belić Mika i Anton, od kojih mislim da je jedan u Zagrebu, a drugi streljan nakon oslobođenja. U opštem otseku radio je Tomić Andrija za koga sam saznao od Šarić Lepe da se nalazi u Zagrebu. Docnije, kada su ustaške vlasti donekle učvrstile svoje pozicije i konsolidovale se, dolazi do izmene naziva policije u naziv „Ispostava župskog redarstva“.
Kadar za policiju-redarstvo, regrutovan je iz redova ustaša. Glavna spona između redarstva i logora, održavana je ličnim posredstvom logornika Andrije Krzmanovića. Ovo je naročito važno tada kada se na položaju šefa redarstva nalazio Truhar Franja u koga logor nije imao naročito poverenje. Kasnije, kada je na taj položaj postavljen njihov čovek, ta veza održavana je na sasvim prirodniji način.“
Koliko je ustšaki logor imao presudni uticaj na redarstvo, vidi se iz akta koje je redarstvo 24. 6. 1941. godine uputilo presedništvu Sudbenog stola u Srem. Mitrovici: „U svrhu obezbeđenja javne sigurnosti ovo redarstvo je donelo odluku da se pritvore sledeće osobe: dr Nebojša Maletić, odvjetnik, Mikalčić Ivan, priv. nameštenik, Grulović Aćim, priv. nameštenik, Kalember Đuro, činovnik Srpske banke, Kuzminac Stevan posednik, Birovljev Julijan, privatnik-krojač, Obradović Čeda, gostioničar, Milanković Radoslav priv. namješetnik, Milanković Mile, priv. namještenik, Radić Aleksandar, studnet, Kozobarić Gavra, krojač, Ivančević Slavko, privatnik, Stojšić Nikola priv. činovnik, Vozarević Bora, privatnik, Sarić Petar, stolar i Božičković Marko, iz Sremske Mitrovice.
Pošto ovo redarstvo nema prikladnih prostorija, da iste drže u pritvoru, a interesi državni zahtjevaju da imenovani budu odsečeni od ostalih građana, što u našim uslovima nemoguće je sprovesti, umoljava se naslov da ovom redarstvu ustupi svoju prostoriju „Custodiu honestu“. Predsednik gradskog redarstva, Truhar.“
Prema izjavi Truhar Franje, ova hapšenja izvršena su na zahtev ustaškog logora.
Da bi dobili jasniju sliku o ulozi ustaškog logora u hapšenju lica u Srem. Mitrovici, kao i do koje mere su se oni bavili time, poslužićemo se izjavom Stojšić Dušana iz Srem. Mitrovice, datoj OZNA-i 10. 1. 1946.
„1942. godine, od strane redarstva u Srem. Mitrovicio bude uhapšen moj sin Nikola. Kao otac, ja sam tada išao u logor kod Krzmanović Andrije da vidim razlog hapšenja mog sina. Našao sam ga u logoru i pitao za razlog. Isti mi je rekao da njemu to nije poznato, već da odem i tražim mišljenje od Helbih Karla i da ću tamo dobiti informacije. Posle ovoga, otišao sam kod Helbiha i i lepo ga pitao za razlog hapšenja mog sina, našto je on tada počeo da viče na mene: ‘Ko te je poslao, ko te je poslao!’ Ja mu nisam odmah hteo reći ko me je poslao iz razloga, jer sam se bojao, ali kasnije morao sam mu priznati da me je poslao Krzmanović Andrija. Opet je počeo da viče na mene, rekao da se gubim napolje i na taj način me isterao iz svoje kancelarije.
Iz gore navedenog se vidi da je isti uživao veliki ugled među ustaškim rukovodiocima i verujem da je on pri odluci hapšenja za mog sina dao mišljenje da se uhapsi. Drugi razlog je taj – Krzmanović Andrija, kao logornik ustaškog logora ne bi me slao kod njega, da mi on kaže razlog hapšenja. Sin mi je kasnije oteran u Jasenovac i tamo streljan. Posle deset dana prolazeći kroz grad pred ustaškim logorom nalazio se Petar Gvozdić koji je u međuvremenu bio tada došao u Mitrovicu. Usudio sam se da mu priđem i upitam ga šta će biti sa mojim sinom koji je uhapšen. Rekao mi je: ‘Idi kod Lonačervića, pa neka ga on spasava’. Dodao sam još nekoliko reči, na šta je on počeo vikati na mene sledećim rečima: ‘Gubi se ispred mene, zar i vi smete doći da se žalite?’ Kada sam video da nemam koristi od tog razgovora i da mogu još i stradati, ja sam se tada udaljio.“
Kako su neki članovi istog logora postupali sa ljudima može se videti i iz zapisnika Kun Ivana, sastavljenog u OZN-i za Srem 27. 8. 1946.
„Godine 1942. bilo je onog dana kada je izvršeno streljanje nad jednom grupom ljudi u kojoj se nalazio i Židov Rendeli. Oko 16 časova, došao je kod mene u radnju tj. u berbernicu dr Helbih Karlo radi brijanja. Tog puta upustio se u razgovor sa starim Kovačem, te je između ostaloga izgovorio, kako ova policija u Mitrovici još nije vešta u streljanju, te da mora Eugen Đurić gotovo svakog da dotuče svojim revolverom. Pored toga, rekao je kako on mora da stoji sasvim blizu žrtve i da konstatuje smrt. Pokazujući na svoje odelo rekao je kako je radi toga po odelu i krvav. Ja sam tada bacio pogled hotimčno na njegovo odelo i zaista, primetio mrlje od ljudske krvi, kao i komadiće od ljudskog mozga. Napominjem da je Helbih Karlo tu stvar sam svojom voljom ispričao, jer ga u stvari o tome niko nije pitao.“
Najpoznatiji po broju učinjenih dela nad uhapšenim licima iz ustaškog redarstva su: Kovačić Mata, Gašparević Milan, Đurić Eugen (šef policije), Pakić Pavao, Gnip Danilo i drugi.
Priredio: Stevo Lapčević
