Tajna večera ili Poslednja večera je večera koju je u četvrtak, dva dana po ulasku u Jerusalim, Hristos pre svoga mučeništva i smrti održao sa apostolima, po pravilima pashalne gozbe kod Jevreja. Na Tajnoj večeri ustanovljena je Evharistija – Sveto pričešće.
Priča o Tajnoj večeri u noći pre Hristovog raspeća je objavljena u četiri knjige Novog zaveta (Matej 26:17–29; Marko 14:12–25; Luka 22:7–38; i 1. Korinćanima 11:23– 25). Pisma svetog apostola Pavla i Dela apostolska pokazuju da su rani hrišćani verovali da je na Tajnoj večeri Hristos simbolično pokazao svoje poslanstvo mesije koje se dešava zbog smrti na krstu pri kome je kao jaganjac žrtvovan za ljudski greh.
Sinoptička jevanđelja (Matej, Marko i Luka) i rana tradicija crkve potvrđuju da se Tajna večera dogodila na Pashu. Prema biblijskom izveštaju, Isus je poslao dvojicu svojih učenika da pripreme jelo i sastao se sa svim učenicima.
Rekao im je da će ga jedan od njih izdati. Nakon što je blagoslovio hleb Isus im je rekao: „Uzmite, jedite; ovo je Telo moje koje se lomi za vas, radi oproštenja grehova.“ Kada kad je blagoslovio Čašu vina rekao je: „Pijte iz nje svi; ovo je Krv moja Novoga zaveta koja se lije za vas, i za mnoge, radi oproštenja grehova.“
Mada izveštaj o raspeću u Jevanđelju po Jovanu ukazuje na to da Tajna večera nije mogla biti pashalna trpeza, mnogi tumači prihvataju izveštaj dat u sinoptičkim jevanđeljima.
Evharistija – Sveta Tajna
Pričešćem, Svetom tajnom koju je ustanovio sam Isus Hristos u molitvi blagodarenja i činu blagosiljanja hleba i vina (Lk. 22,19-20), na poslednjoj Tajnoj večeri sa apostolima, crkva aktuelizuje Hristovo svešteno iskupiteljsko delo, sažeto u Njegovoj žrtvi ili Vaskrsenju (1. Kor. 11,23-26; Mt. 26,26; Lk. 22,17-19). Crkva i Evharistija jesu dve nerazdvojive stvarnosti, zato što je savez Novoga Zaveta, iz kojeg se rađa novi narod Božiji, zapečaćen krvlju Isusa Hrista (Mt. 26,26-28; Mk. 14,31). Za pravoslavnu teologiju, Evharistija nije prosto svešteno delo, nego konvergentni centar svekolikog crkvenog života.
Evharistija obnavlja u sadašnjosti jedinstvenu žrtvu Novoga Saveza, prinetu jedanput za svagda, od Velikog Prvosveštenika, Isusa Hrista, Koji nije štedeo Svoj život, nego je dao Sebe kao cenu našeg iskupljenja (Jevr. 8,6; 9,24-25; Kol. 1,4). „Jer kad god jedete ovaj hljeb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju objavljujete, dokle ne dođe“ (1. Kor. 11,26). A Njegova žrtva nije delo slabosti, nego delo ljubavi i posredovanja, prelaska iz smrti u život (Jevr. 10,10).
Dva aspekta Tajne večere tradicionalno su prikazana u hrišćanskoj umetnosti: Hristovo otkrivanje apostolima da će ga jedan od njih izdati i njihova reakcija na ovu najavu, i uspostavljanje Tajne Evharistije uz pričešće apostola.
Ranohrišćanska umetnost (oko 2. do 6. veka) nije naglašavala pojedine aspekte Tajne večere, ali je posle toga pravoslavni Istok uglavnom favorizovao kompozicije koje su naglašavale simboličku stranu događaja, a Zapad je favorizovao one koji su naglašavali narativ.
U ranohrišćanskoj umetnosti prisustvo ribe na stolu simbolizuje ustanovu Evharistije. Ovaj simbol se pojavljivao u zapadnim prikazima pričešća apostola sve do 15. veka, kada su ga zamenili putir i nafora.
Leonardova „Tajna večera“
Jedno od najpoznatijih umetničkih dela na svetu, koje je Leonardo da Vinči naslikao, verovatno između 1495. i 1498. godine, za dominikanski manastir Santa Marija de la Gracije u Milanu je Tajna večera. Ona prikazuje dramatičnu scenu opisanu u nekoliko blisko povezanih momenata u Jevanđeljima, uključujući Mateja 26:21–28, u kojoj Isus izjavljuje da će ga jedan od apostola izdati i kasnije uvodi Evharistiju.
Prema Leonardovom uverenju da držanje, gest i izraz treba da manifestuju „pojmove uma“, svaki od 12 učenika reaguje na način koji je Leonardo smatrao prikladnim za ličnost tog čoveka. Rezultat je kompleksna studija različitih ljudskih emocija, prikazana u varljivo jednostavnoj kompoziciji.
Leonardova verzija izgleda uredno raspoređena, sa Isusom u centru velikog stola i apostolima sa njegove leve i desne strane. Nosi tradicionalnu crvenu i plavu odoru i ima bradu, ali Leonardo ga nije uokvirio uobičajenim oreolom. Neki naučnici smatraju da svetlost sa prozora iza Isusa ima tu namenu ili da podrazumevane linije zabata iznad prozora stvaraju iluziju oreola. Drugi su pak tvrdili da atribut koji nedostaje može takođe da ukazuje da je Isus i dalje ljudsko biće, koje će, kao takvo, izdržati bol i patnju stradanja.
Scena nije zamrznuti trenutak, već pre predstavljanje uzastopnih trenutaka. Isus je objavio svoju predstojeću izdaju, a apostoli reaguju.
Filip, koji stoji u grupi sa Isusove leve strane, pokazuje prema sebi i kao da kaže: „Zar sam to ja, Gospode?“ Čini se da Isus odgovara: „Onaj koji je umočio ruku u zdelu sa mnom, izdaće me“ (Matej 26:23). Istovremeno, Isus i Juda, koji sedi sa grupom sa Isusove desne strane, posežu prema istom jelu na stolu između njih, što označava Judu kao izdajnika. Isus takođe pokazuje prema čaši vina i parčetu hleba, sugerišući uspostavljanje obreda Svetog Pričešća.
Isusova spokojna smirenost, spuštene glave i očiju, u suprotnosti je sa uznemirenošću apostola. Njihovi različiti položaji se podižu, spuštaju, protežu i prepliću dok ostaju organizovani u grupe od po troje.
Jakov Veliki, sa Hristove leve strane, ljutito širi ruke dok Neverni Toma, čučnuvši iza Jakova, pokazuje nagore i kao da pita: „Da li je ovo Božji plan?“ Njegov gest predviđa njegov kasniji ponovni susret sa vaskrslim Hristom, trenutak koji je često predstavljen u umetnosti kada Toma prstima dodiruje Hristove rane od raspeća da bi ugušio svoje sumnje.
Petar, koji je identifikovan po nožu u ruci kojim će kasnije odseći uho vojniku koji pokušava da uhapsi Isusa, kreće se prema blagom Jovanu, koji sedi sa Isusove desne strane i izgleda kao da se onesvestio. Juda, hvatajući torbicu koja sadrži njegovu nagradu za identifikaciju Isusa, sklanja se od Petra, naizgled uznemiren zbog brzog postupka drugog apostola.
Čini se da ostali apostoli šapuću, tuguju i raspravljaju među sobom.
Obrok se odvija u gotovo praznoj prostoriji, tako da se gledalac fokusira na radnju koja se odvija u prvom planu. Tamne tapiserije oblažu zidove sa obe strane, dok na zadnjem zidu dominiraju tri prozora koji gledaju na talasasti pejzaž koji podseća na milanski krajolik. Leonardo je predstavio prostor koristeći linearnu perspektivu, tehniku ponovo otkrivenu u renesansi koja koristi paralelne linije koje se spajaju u jednoj tački nestajanja da bi stvorile iluziju dubine na ravnoj površini.
Slikani prostor Tajne večere uvek izgleda uočljivo u suprotnosti sa prostorom trpezarije. To je jedan od mnogih vizuelnih paradoksa koje su naučnici primetili u vezi sa Leonardovom slikom. Takođe su primetili da je sto prevelik da stane u prikazanu prostoriju, ali nije dovoljno velik da sedi 13 muškaraca, barem ne duž tri strane na kojima su postavljeni. Scena, tako naizgled jednostavna i organizovana, zbunjujuće je rešenje izazova stvaranja iluzije trodimenzionalnog prostora na ravnoj površini.
Slika, uprkos naporima na restauraciji, veoma je osetljiva, tako da, u nastojanju da uspori njeno propadanje, posetioci u malim grupama imaju 15 minuta da pogledaju fresku. Iako su neki od Leonardovih proslavljenih umetničkih kvaliteta – blistave boje, meko modelovanje i proučavani izrazi lica – izgubljeni, gledaoci i dalje mogu da svedoče o njegovoj veštini u prikazivanju sekvencijalnog narativa, njegovom promišljenom pristupu stvaranju iluzije prostora i njegovom interesu za predstavljanje ljudska psihologija u izrazu, gestu i držanju.
Leonardovoj Tajnoj večeri divili su se umetnici kao što su Rembrant van Rajn i Peter Paul Rubens i pisci Johan Volfgang Gete i Meri Vulstonkraft Šeli.
Takođe je inspirisala bezbroj reprodukcija, tumačenja, teorija zavere i fikcija.
