Nemoguće je naći uspešno društvo koje nema izraženu kulturu sećanja, kod kojeg malo osetnija prolaznost vremena može važan događaj da baci u zapećak a duže vremensko razdoblje učini da se nešto potpuno zaboravi.
Dok gubimo predstavu kako je nekada bilo neuporedivo nezavidnije i nezahvalnije a svoje male nepovoljnosti uzdižemo daleko iznad realnog značaja, negde u prošlosti čami ogroman spomenar priča spreman da ugleda svetlost dana, podseti na potisnute vrednosti i da pravi primer i putokaz za dalje.
Premda u naslovu najaljeni datum bar meštanima Adaševaca, pre svega onim najstarijima, ne predstavlja nepoznanicu, političko – sociološki procesi koji su otpočeli negde devedesetih godina prošlog veka a potpuno maha uzeli od 2000. godine, učinili su da takav i slični datumi izgube na težini i izgube oreol koji im zasluženo pripada.
Sada kada nam naše trice i kučine čine život teškim, nepojmljivo nam je da stvorimo pred očima sliku vremena kada je opstanak čovečanstva ozbiljno bio doveden u pitanje, u momentu kada je nacistička Nemačka osvojivši Francusku i izolovavši Veliku Britaniju zavladala Evropom a malo posle našla se nadomak Moskve. Ovdašnji ljudi su bili pred zastrašujućim izborom, kao slabašni pred moćnom uspešnom silom povinovati se novoj strašnoj realnosti ili pokazati čojstvo i sledeći moralne norme i herojsko nasleđe pokazati nemirenje pred brutalnom sudbinom koja je snašla savremenike toga doba.
Ustanak je već bukteo u delovima porobljene domovine, 26. februara1942. godine niz je nastavljen adaševačkim ustankom.
„Bila je to najduža i najsvetlija adaševačka noć“, glasi rečenica u knjizi Adaševački ustanak autora Svetislava Nenadovića. Ta rečenica uzvišeno i poetski daje pravi opis svemu što se u njoj desilo i svemu budućem što je ta noć odredila.
Bio je to vesnik neprestanog otpora koji će uslediti i rezultirati slobodom koja će doći nepune tri godine kasnije. Sloboda dobija na ceni jer smo je izvojevali mi sami, niko nam je nije doneo ili poklonio, izborili smo je u mnogome pre nego što je bilo koja od savezničkih vojski dospela na našu teritoriju, izvojevali su je pored mnogih i adaševački partizani.
Zato svaka iskra upaljena u te četiri godine ima neprocenjivu važnost, zaslužuje da se pominje i uzdiže na najviši pijedestal herojstva i mučeništva.
I naše selo koliko god malo, malobrojno i za nekog geografski daljeg nepoznato bilo, uzelo je svoje učešće u toj istorijskoj borbi baš na današnji dan, davši time žrtve ugrađene u konačnu pobedu nad nečim najmračnijim ikad nastalim.
Sami učesnici događanja od 26. februara 1942. godine pomenutu pobedu i slobodu nisu dočekali, mi je danas zahvaljujući svim takvim nesebičnim žrtvovanjima imamo, ali uzalud, ne prepoznajemo je i nikada to i mnogo toga što nam je na raspolaganju a ranijim naraštajima nije bilo nećemo umeti da cenimo. Tako će biti zauvek. I nikada nećemo moći spoznati veličinu i važnost takve žrtve. Zaokupljenošću svojim banalnostima takva suština zauvek će nam ostati nevidljiva.
Nekada su bili potrebni vekovi, čak i milenijumi da donesu krupnu promenu, ovaj put su bile dovoljne tek decenije da način i shvatanje života okrenu potpuno natraške.
Tako su i naši Adaševci kao uostalom i sve ostalo dobili sasvim novo ruho i naličje, kao i svuda čini se da je nastao potpuno novi svet, neprepoznatljiv, neprepoznatljiv za sve one od nekada ranije koji kada bi imali priliku da ugledaju svetlost dana ne bi mogli da nađu ništa zajedničko sa sobom i svime od onda. Tako da i mi žitelji našeg sela teško možemo da nađemo neku sponu sa tom dalekom hladnom februarskom noći 1942. godine, noći kada su u ovom delu zapadnog Srema odjeknule prve ustaničke puške, noći i dana kada su ustali Adaševci.
