Početkom aprila 1930. godine, piše Sokolski glasnik u broju od 11. aprila, mitrovački Soko je obeležio 80. rođendan Tomaša Garika Masarika.
Predavanje u čast prvog čehoslovačkog predsednika držao je starešina Vladislav Hanosek. U Sokolani, sagrađenoj dve godine ranije, svirana je jugoslovenska i čehoslovačka himna i klicalo se Kralju i Masariku.
Bila je to samo jedna u nizu svetkovina kojom je obeležavano jugoslovensko-čehoslovačko prijateljstvo u čijem središtu su, makar kada se o Sremskoj Mitrovici radi, stajali Sokoli, što i ne čudi ukoliko znamo da je ovaj pokret nastao u drugoj polovini devetnaestog veka upravo u Pragu.
Mitrovački Sokoli, uredno su obeležavali i dane sećanja na osnivača pokreta Miroslava Tirša, a posebno se obeležavao 28. oktobar, u spomen na proglašenje Čehoslovačke republike.
Pa ipak, insistiranje na bliskosti Jugoslovena i Čehoslovaka nije bilo samo rezultat bliskosti dva naroda, niti zajedničkog istorijskog iskustva, već i direktne plodnosne saradnje na kulturnom, sportskom i uopšte društvenom polju. Upravo su Česi bili ti koji su i u Sremskoj Mitrovici tokom prve polovine dvadesetog veka dali značajan doprinos u razvoju kulturnog i sportsko-društvenog života varoši.
Sokoli: Hanosek i Ferster
Svakako najznačajniju ulogu u sportsko-društvenom životu grada imao je među Česima Vladislav Hanosek, sanitetski oficir i dugogodišnji starešina Sokolskog društva.
Hanosek je rođen šestog novembra 1882. u Nemčanima kraj Slavkova – Moravska. U Kromjeržinu završava Gimnaziju 1901. godine, a šest godina kasnije na Karlovom univerzitetu završava medicinu. Od 1904. je u austro-ugarskoj vojsci. Tokom 1907. u Beču završava vojno-sanitetsku školu, a 1917, ponovo u Beču, završava specijalni sanitetski kurs.
Tokom Velikog rata dolazi u Bosnu i Hercegovinu gde služi kao vojni lekar i to kao komandir-šef. Tokom 1917. Divizijski je šef-lekar u Austriji, a potom i u Srbiji, na Kosovu i Metohiji.
U čin kaplara proizveden 1904, a ubrzo potom iste godine postaje podnarednik. Tri godine kasnije postaje zastavnik, potporučnik i poručnik, da bi 1910. stekao čin kapetana. Poslednje ratne godine stiče čin majora (potvrđen u Kraljevini SHS 1925), a šestog septembra 1926. proizveden u čin sanitetskog potpukovnika.
Po okončanju rata je u Srbiji gde se ženi Vidom Rajačić (rodom iz Sremskih Karlovaca, umrla 1930). Kako je Vida bila protina kći, Vladislav prima slavu, pa u kartonu Ministarstva Vojske i mornarice Kraljevine Jugoslavije nalazimo da se izjašnjava kao pravoslavni Čeh.
U Sremsku Mitrovicu došao je 1923. godine i tu ostaje do smrti. Bio je član Odbora i potpredsednik Oficirskog Doma u Sremskoj Mitrovici, a aktivan je bio u Odboru Srpske Građanske Čitaonice, klubu za esperanto, a posebno se isticao i prilikom gradnje Sokolskog doma 1928.
Ženi se 1931. po drugi put učiteljicom Ružom Crnobarić (rodom iz Ogara) i sa njom ima dve kćeri: Vladislavu i Kseniju (ćerka Miroslava iz prvog braka rođena je 1918, a preminula već naredne godine).
Tokom Drugog svetskog rata u nekoliko navrata hapšen od ustaških vlasti, sumnjičen za saradnju sa pokretom otpora.
U radu „Kulturno-prosvetni život grada Sremske Mitrovice u nedavnoj prošlosti“, Jovan Udicki će zapisati da je Hanosek bio najbolji starešina mitrovačkih Sokola, da je organizacija pod njegovim starešinstvom doživela procvat, te da je on ujedno bio i najduže na njenom čelu.
Odlikovan je Srebrnom medaljom Crvenog krsta (28.11.1932.) i Ordenom jugoslovenske krune Četvrtog reda (6.9.1939).
Umro je kao srpski i jugoslovenski nacionalista 1953. i sahranjen je u porodičnoj grobnici na Pravoslavnom groblju u Sremskoj Mitrovici.
O tome koliko su Sokoli bili značajni za duhovni preporod slovenskih naroda, budući Starešina Vladislav Hanosek pisao je u mitrovačkoj Srbiji 11. maja 1924. Uzimajući kao vodeći sokolski i lični moto nužnost stalnog rada i potpunu posvećenost zajednici i njenom dobru, Hanosek poručuje da jedan narod vredi onoliko koliko pokaže volje, znanja i umeća da iza sebe ostavi velika dela. „Raditi, uvek ići napred, ne kititi se frazama o prošlosti, ne kititi se slavom prošlih vremena. Šta je bilo, prošlo je, prošlost od kako svet postoji još nikada se povratila nije i neće se povratiti. Delovati se može samo u sadašnjosti i u prilikama, kakve sada postoje i koje, ako nama nisu povoljne, uvek se mogu preinačiti. Nijedna ni ona najslavnija prošlost nezajamčuje narodima lepu i zdravu budućnost, ali samo zdrava i vredna sadašnjost. Svaki se narod mora upeti svim svojim mogućim silama, da nadmaši narode druge, da bude njihov pobedioc.“
Obrazlažući osnovne ideale sokolskog pokreta, dr Hanosek ističe jedinstvo duhovnog i telesnog razvoja što nosioce Tiršove ideje, kako je pribeležio, odvaja od mnogih drugih „čisto telovežebnih društava“. U Sokolstvu, Tirš je „odgajao sav češki narod, programom svih njegovih radova postao je Soko. On je bazirao na ideju, da u zrelom narodu mora biti zreo svaki njegov član, jer samo zreo, usavršen narod je po Darvinovoj teoriji u stanju da se ne izgubi sa istorijske pozornice kao jedan član za život nesposoban i prirodi nepotreban.“ Sokolstvo, zaključuje Hanosek, predstavlja pre svega moralnu i duševnu vežbu i uzdizanje.
Sokoli su, zaključuje Hanosek, udruženje ljudi „čija je zadaća stvoriti narodu jedan zdrav, koristan, nesebični kadar, koji bi bio uzorom celom narodu. I ako izgleda da proviđanje Tiršove ideje danas u doba međusobne klasne borbe nije moguće provesti i narode sjediniti, podcenjujemo svoju snagu, svoju slavensku dušu. Treba tu samo malo dobre volje, požrtvovanja i rada – tog sitnog rada o kojem je već Tirš govorio i koji je i njega doveo do konačnog rezultata, i borba naša će biti sigurna i uspešna.“
Drugi značajni mitrovački Čeh je Velja Ferster, jedan od najdugovečnijih, najvoljenijih i najposvećenijih načelnika mitrovačkog Sokola koji je čitav svoj radni i životni vek proveo uz omladinu učeći je kako fizičkoj, tako i moralnoj spremnosti.
Ferster je rođen 15. marta 1887. u Pragu, a umro je 31. januara 1973. u Sremskoj Mitrovci. Posvetio se gimnastici još u detinjstvu. Pošto je položio prednjački ispit, primljen je u školu učitelja gimnastike i saveznih sokolskih prednjaka 1909. godine u Pragu. Kasnije je radio kao učitelj fiskulture u mestu Mitava, tada u Rusiji (danas Jelgava u Letoniji). Rat je proveo kao austrougarski vojnik. Posle raspada Austrougarske, dolazi 1920. u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca.
Službovao je u Prokuplju i Valjevu, a septembra 1928. je postavljen za privremenog učitelja veština u gimnaziji u Sremskoj Mitrovici, gde radi do 1937.
Državljanstvo Jugoslavije dobio je 1939. Do početka Drugog svetskog rata bio je plaćeni rukovodilac Sokolskog društva u Sremskoj Mitrovici. Tokom Drugog svetskog rata je jedno vreme radio u Pilani Žunter. Od školske 1945-46. zaposlen je kao nastavnik fiskulture u Mitrovačkoj gimnaziji, a takođe i kao upravnik gimnazijskog internata. Među učenicima ove škole bio je poznat i kao „Tata-Velja“. Bio je i ovom periodu aktivan u Mitrovačkom sokolskom društvu, odnosno kasnije Partizanu.
Učesnik je svesokolskog sleta u Pragu 1948. U penziju je otišao 1. februara 1958.
Svoja moralna načela, Ferster je možda najbolje pokazao u tekstu „Državno-građansko vaspitanje“ objavljenom u mitrovačkom Radikalskoj misli 20. 7. 1927. u kojem kao glavni zadatak svake države ističe potrebu za pravilnim građanskim vaspitanjem omladine, za koje smatra da je tekovina demokratskih procesa još od Francuske revolucije.
Prava građanska kultura predstavlja „poslednji proizvod duboke moralne kulture: prava građanska svest postaje iz jezgra čovečjeg karaktera, celo zdravlje državne organizacije zavisi od toga, koliko je organizovan unutrašnji haos čoveka, koliko je savladana anarhija nagonskog života i koliko je slomljen grč samoživosti i samovolje buđenjem viših duševnih sila.“
Moralno lično uzdizanje iznad sredine, na čemu naročito radi sokolski pokret, smatra Ferster, predstavlja ono što je Platona i Sokrata vodilo ka višim sferama i što ih je opredeljivalo za traganje za svetom u kojem će spram čoveka biti postavljani uvek viši ciljevi ka kojima on mora upravljati sopstveni smisao.
Aktivna građanska kultura, objašava Ferster, ona je koja u svojoj delatnosti, baš kao sokolska, nadvladava partikularitete i nalazi u društvu opštu tačku spajanja bez obzira na postojeće različitosti. „Prava“ građanska svest „znači radikalni rastanak sa svakom nasilnom i isključivom samostalnošću vlastitog ubeđenja“ u smislu ne odricanja od sopstvenog identiteta i onoga što taj identitet čini mogućim, već spremnosti na saradnju sa onima koji ne dele uvek i na svakom mestu naša ubeđenja.
Da bi zajednica mogla da se kreće ka putu građanske kulture, potrebno je da na tom putu prve budu „obrazovane i upravljajuće klase“, kao i duhovno i telesno pravilno odgojena omladina, jer kako napominje Ferster, samo na taj način u narod se može uneti „duh velikodušnosti, pravičnosti i državno-građanskog samoograničenja“ koji predstavlja temeljne vrednosti na kojima Soko gradi svoj pogled na zajednicu.
Građanska kultura o kojoj Ferster govori, stvarala je građanske dužnosti koje su se kod Sokola ogledale u svesti da su Jugosloveni odgovorni za sudbinu svoje države, kako u miru tako i u ratu, pri čemu nevaspitan i nepožrtvovan građanin predstavlja najveću slabost i pretnju po pravilan život zajednice.
„Po pitanju različitih naroda koji su novu državu sačinjavali nisu pravili
razlike, ni po veri ni po narodnosti, a u ono vreme ni po staležu, čije postojanje se
polako gasilo.“
Medijski sadržaji realizovani su u okviru projekta “Prozor u kulturni život nacionalnih manjina u gradu” koji sufinansira Grad Sremska Mitrovica. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
