Sremci. Čudni smo mi ljudi. Tvrdoglavi, nepokorni i prkosni. A ravnica ravna i tako mirna.
Pomisliš nekad kako su ti Sremci mirni ljudi. Da li je baš tako? Naravno da nije. Koliko puta sevne britva, pukne puška za koju nisi ni znao da je im’o. I ta kocka. Te proklete karte.
Voleli su Sremci i taj porok. “Odnese“ karta i konje, fijaker, par jutara zemlje. Nekad odnese sve za noć. Karte, proklete karte. A Sremac bez konja, zemlje, imanja nije više bio ono što treba.
U čobane i bojtare da ide nije mog’o. Da služi kod drugog ne. Ne ide to. Da gleda u svoju zemlju dok je drugi ore. Ne ide. Onda se obično znalo. Ona štranjka što ti visi na kotobanji na starom ularu. Ona dođe za to. Ne stoji ona tu za dzabe. Ona je za onu noć kada si poslednji put “igr’o “ karte. I izgubio. Sve. I obično bi tako i “odlazili“ prkosno u tišini. Mnogi su tako sebi presudili. Jel od sinoćneg žara, vatre u sebi dođeš sutra do sramote. A nisu hteli.
Valjda i to vino deluje pitomo k’o ravnica. Pa ga piješ k’o žedan ladne vode. A ono te pusti. Pa te u po noći stigne. Više ni ne vidiš da je karta pala. Ne vidiš da je “kibicer“mu dodao damu tref. Ne vidiš ništa sem da znaš da gubiš. To vidiš.
I tako mnogo Sremaca je za noć znalo da izgubi sve. Ali sve. I vinograd na bregu i salaš stari. A nije ni hteo da kocka. Svratio sa zabijačke na još jedno. Al’ to vino. Čudno je to piće. I ta prokleta karta. I kartali se Sremci. Kartali u život. I gubili…
