Jovan je bio sin jedinac. Bio je odličan đak i dobro dete. Voleo je Srem više od svega. Voleo je konje,puline i sve što ide uz Srem. Njegovi u držali uvek dobre konje. Pa je i on nastavio tradiciju.
Otišao je u vojsku bio u specijalnim jedinicama. Zakačio ga rat. Kada je došao kući više nije bio isti. Sremac je to, paor dobre duše. Volele su ga i devojke.Već je bilo vreme da se ženi. Al džaba kafane, muzika, svirci ,pevačice i piće je učinilo svoje.Lumpovao je često do zore.Šorom bi ga pratili svirci kada ide kući.A takav je bio da taj nije lego. Već iz kafane u štalu i na njivu.Pa spavaće doveče.
I čudo jedno kući i ovako nije pio samo uz svirce i tamburaše one naše dobre Sremačke. Nosio je on muku u sebi. Mati. Imaš u Sremu te matere koje vole svoju decu isto kao i druge možda čak i više. Od te brige su mnoge majke svoju decu žive saranile.
On je volo jednu devojku i ona njega. Velika to ljubav bila. Al mati ni da čuje da se on ženi sa njom. A devojka čestita. Al mati se pita. Ne može Jovan na mater, a ne može ni protiv sebe.
I džaba godine prolazile on „“tero kera““ i uda se devojka. Tih dana neke kiše bile letnje. Kažu samo je u kućerku ležao pušio, sa vremena na vreme kafu popio. Otac ga tužno gledao pa ženi rekao da im je upropastila sina jedinoga.
A ona samo priča ta proće ga, mani nije ona za našu kuću, naće drugu. E nekada je tako bilo da ti mati rođena rak rana bude. Već je jesen stigla posla puno. Jovan je radio još više ali ni iz kafane izlazio nije.
Sremac guja ljuta ali mati je mati. Poštovalo se to. Prolazile su godine tražila je mati sad ona ženu za Jovana. Samo kriterijumi pali sad može sve. Može i žena sa decom daj šta daš. Samo bi se nasmejao Jovan zatvorivši kapiju za sobom i ko veli šta si tražila to si i dobila.
Neki su kazli da se i u crkvi zareko da se nikad ženiti neće. Mati je sve klečila, molila ali on ni da čuje. I prolazili su dani, nedelje, meseci, godine. Jednog prolećnog dana je upregao konje da obiđe žita i mlad kuruz. Dok se penjao na kola pobelio je odjedared.
Otac mu reče videvši daj idem i ja sa tobom moram i ja da vidim. Jovan uzevši kajase samo mu besno pokaza da otvara kapiju. Već će veče početi da pada, a Jovana iz atara nema. Upregne stric i otac konje i u njive. Imali su šta videti konji stoje tamo dole kod vratina, a Jovan zaspao ispod lada od bagrena. Zaspao zauvek. Klekao otac pa mu stavio glavu u krilo. Miluje ga i plače. I rat si sine preživeo ali mati puno brinula. I od brige te saranila…
(Inspirisan nekim pričama koje sam slušao i nekim ljudima koje sam znao. Ovakvih stvari je bilo mnogo u Sremu. I mnoge ljubavi su se završavale nesretno zbog toga. Bilo je to vreme kada se poštovao i roditelj i reč. Al eto neki roditelji su od silne brige upropastili svoju decu).
