Palili su nam salaše, uzimali zemlju terali u ratove daleko od Srema. Mislili su neki to tako treba od Galicije, Soluna, Bosanskih planina i dalje. Sremačke kosti su svuda ostajale. Posle drugog rata otimali dedovinu i orali ledinu.
Govorili su nam moramo svi biti isti. I domaćin gazda što je vredno radio i bojtar sluga čak i ona pijanica luda. Ta kako isti? Nije nam bilo jasno? Ostavio čukundeda, nasledio deda pa radio pa dodavo zemlju ukrupnjavo pa otac i mati za koga su radili da mi je znati. Da daju tamo nekom svoju muku svoj rad. Svoju zemlju znojem i krvlju zalivanu. A suzama ispraćenu. Al kažu to mora.
Nije samo u filmu “ Portret Ilije Pevca “ glavnom junaku presudila štranka. Mnogo je u to vreme ljudi to učinilo. Čupali brkove tukli i za uši naše stare vukli. E sila je to bila vojska silna. Nema se novca otimaj od Sremca otimaj od ujaka, strica, sinovca. Bilo je tih izroda u svakom selu. Bilo je tu i noža, metka ali nije bilo izuzetka znala je glava i sa druge strane na šoru krvava da osvane. Sremci su to. A i strelci.
U po noći iz crkvene porte puče puška, a sutra se po selu šuška. Ko je to mogao biti ko ga mogao ubiti? Padali su i ti kožni kaputi ti komesari zulumćari. A koliko majki na Sremskom frontu je tražilo tu decu poslatu u golgotu.
Da znate nešto o Sremu morate čuti da se ginulo u njemu i van njega jer su vlasti razne mislile da tako treba. A da mi znaju kasti za čega? Paori, konjari, svinjari u duši sanjari. Voleli su parče sa svoje njive belog leba i pokrivač od Sremskog neba. Al terali nas da nas zatru. Iritira valjda ta pitoma ravnica i ta rodna zemlja crnica.
A Sremci su to voleli i za to živeli. Tako da znate i Sremce su ubijali. I Srem je stradao. Ta valjda je iрitirao te horde zla tako miran, pitom. Srem svoju istinu zna…
