Nikad nisam prestao da volim ovo moje “ pusto “ Sremsko selo. A da me pitaš zašto, ne bi ti znao reći. Dal zbog onih kuća onako potkrečeni, onog drvoreda jabuka na ulici, Dunava i u proleće jorgovana. Mirisa trave sa ledina, ukusa dudijnja ili bagrena kad cveta. Ovaca pored polja i jaganjaca crnih u sred leta. Da li bi mogao reći da ga volim po detinjstvu po lepoti tog doba što mi dao da uzivam u njemu.
U mom selu u Sremu, već slike blede setim se dede. Setim se u štali zvekeću na bikovima lanci, a sa druge strane ržu konji vranci. Setim se šinski kola, onog starog astala ispod duda. Setim se hoklice setim se bunara ladne vode.
I sada posle toliko decenija bi trčao bos sokakom da se još jednom osetim dečakom. I žao mi što više nisam pamtio i upijao u glavi slike stvarao za starost snove obezbedio. I uvek mi malo kada pišem o njemu mom selu i mom Sremu…
