Ne mogu zamisliti život bez ovog mog prelepog kraja Srema do Dunava. Odrastajući baš na ovoj obali i ovom delu tek sada shvatam koliko srećno detinjstvo sam imao. Učio sam se životu od ribara paora, stočara , čobana i naravno kafana. Možda nisam ni učio ali sam uživao u tom spletu raznovrsnosti.
Očas posla bi sa njiva već bio u čamcu sa deda Milenkom. I evo nas na rini od “ok momka“do’ ‘Venecije’. Mreže teške voda spora junska, a nestrpljenje dečaka veliko ko Sremsko nebo. I već bi bili blizu starog šlepa kod “Venecije “.
Deda Milenko bi opet opsovao “oraj“. Jel taj oraj je bio orjentir naspram njega su mnoge mreže ostale. Dodao bi mi kanap od postavca mreže i tada sreći nije bilo kraja. Vučem kanap i sve mi se čini nikad kraja. Hvatam postavac i presavijam mrežu. Pogledam u deda Milenka klimnuo bi glavom to znači da ja vadim. Kreće ruka za rukom. Bode kečiga, štrac ali nema veze.
Kada se samo setim da sam sa babom kopao ona dva fata u Baštinama na kraj sela pre dva sata. A vidi me sada. U obali vadimo ribu onako sa iglicom(mada mi nije nešto išlo tako).
Taman završavamo kad evo ga Stevica ide u rit preko Dunava da rani svinje. “Borko oćeš sa mnom “. Deda Milenko kaže da idem nema još puno sam će. Prelazimo Dunav svinje već grokću na obali. Prvo pominje i napoj onda se kuruz sipa po zemlji u što veću dužinu. E to pucanje zrna pod svinjskim zubima i sada kao da čujem. To je meni bila muzika za uši.
I sad idemo nazad takoreći iz Banata u Srem. Sa pola Dunava vidim neko se kupa kod čamaca. Eto i mene čas posla tu. Već sam u vodi i ne izlazi mi se. Sunce zalazi već. Mora se kući. Dolazim kući deda mi već daje instrukcije (sledeće godine je umro) zatvaraj živinu i golubove. Puštaj kerove.
I na “pranje“ pa večera. A za večeru bela riba i dve kečige za mene. Deda Milenko ostavio. Jedemo nas troje baba, deda i ja. Luksuz, kupila baba i’ ‘Narelu’. Deda već onako bolestan zapitkuje kako je u ritu, kakve svinje ima Stevica i tako. A volo moj deda rit, svinje, konje. Samo ne ide više preko al duša mu oće vidim ja to.
Sutra je subota idem sa mojim Jovom na njivu da špartamo. A kuruz već velik al oće moj Jova još jednom da ga predje. On šparta, a ja sam tu eto tako. Ne znam ni sam. Voleo sam da idem sa njim. Žita već zlatna žuta pa ti sve lepo u očima. U duši. I tako sa trinaest godina ti živiš tako obično ali sada iz ovog vremena vidim da sam živeo odlično. Dunav i Srem. Voda i zemlja. Sva ta ravnica i duša lepog sela Srema koje u srcu dečaka još uvek drema.
