Svako selo u Sremu ima jednog ili više što je Balašević u pesmi opevao “namćora“ koji ne vole. Ajde da ne kažemo namćor već da mu damo neko ime u priči. Neka bude Mirko.
Taj Sremački Mirko obično uvek tera mak na konac. On će na slavi uvek uzeti krtinu, a domaćinu reći da je premasno pečenje. Supa mu je uvek vruća ili mlaka, a ako se desi da je taman onda mu rezanci neće biti po volji. Smeta mu vrućina, a smeta mu i zima.
Kada svi kukaju na sušu on će reći da je zemlja puna vlage. Naravno i Mirko kao svaki Sremac voli konje ali samo u kobasicama. Zna i sebe da “opljuje“, a za druge tek to da čuješ. On neće naći dlaku u jajetu ali će reći da ima kljun. Možeš ga grditi neće se ljutiti ali znaj da mu usta ne možeš zatvoriti.
Mirko je spadalo i uglavnom svi se paze šta će reći pred njim. Pošto on okrene sve na tumbe. Ponekad pomisliš da je i kod tate u svatovima bio. Jer sve taj zna. Sa pola familije ne priča jer im istinu kazao. A istina boli to znamo.
Mirko kad treba da jede “okom“ traži manu jelu da bi eto morao domaćina da iznervira. Na slavu vole ga kada dodje prvi i ode prvi. Mirko zna i cenovnik u crkvi i sve mu je skupo. Dok u kafani ne pita za cenu. U kafani to se zna (kao s300 je) vata domet do petog stola. Upija sve. Ako kažu da su svinje “ skočile“on će reći da treba da padnu i obrnuto.
Mirko obožava politiku, a najviše od politike voli da svadja političke protivnike. Sremce i Srem niko od njega bolje opljuvati ne zna. Al ako mu diraš ti Srem e onda će ti svašta kasti.
I tako imati Mirka je nekad blagoslov, a nekad Božija kazna. Zavisi od dana i kako je spavao tu noć. Eto ja znam jednog Mirka, a ima li kod vas u selu takav. Mada ovaj moj dovoljan za cela Srema..
