Vremenom sve više čeznem za Sremom iz moga detinjstva. Starim. Možda čak se može reći i da žalim. Imao sam sreću da rastem u Sremu gde Dunav ljubi nebo sa jedne strane, a okružen njivama plodnim sa druge. Sa njive do reke. ‘di ćeš lepše. Plus i kanala (reke) Budovara.
Nekada je petao budio zoru, a cveće babino na prozoru. Pa zajutra kroz prozor miris Dunava i miris zrelog žita, zeleni kuruza u brazdama. Miris jorgovana i zrelih trešanja. I tišina ona što u ušima pesmu peva dok ravnica sanjiva još sneva i budi se.
Bašte pune rose kao da prkose. Uspravno stoji povrća “ vojske“.nema čega nije bilo. Od luka’ ‘jabučara’ ‘do maka za štrudle, pa arpadžika. Ma bilo svega. A što je neko kazo vremena bilo na pretek. Za priču divana i za druženje dana.
Ovde ću stati. Neću dalje pisati. Moram nešto i za posle ostaviti. Moram vas podsetiti. Mora da znate o njemu. O Sremu. O običaju i naposletku napišite uvek nešto iz svog kraja, o svom pretku. I sačuvajmo od zaborava.. Konji vrani neki drugi put…
