Sećam se početkom osamdesetih godina prošlog veka kada je polako iščezavao kas, topot konja iz mog sela. Sremci su požurili ka mehanizaciji, modernizaciji i lakšem načinu života. Tradicija i kultura jednog naroda sa ovih prostora je počela da se gasi.
Ostale su vatre za Badnje veče i tek poneki jahač na Božić. Konji su već postali prošlost i kako je vreme odmicalo tako su i kapije sremačke bile neotvarane za Božić. Prvu “košulju“ za Božić dobio sam kao dete jašući magaricu Micu od komšije Steve. I to smo tu u komšiluku u par kuća mi deca se smenjivali na Mici. Babin brat mi je vezao “košulju’ ‘ belu. Bilo mi čudno mislio sam da je to običaj samo u svatovima.
Međutim krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina u moje selo Stare Banovce “vraćaju’ ‘se konji. Moji Miljkovići u šijačkom šoru su jedini imali stalno konje. Kupuje i otac meni. Kod Zeljugovih (pištoljovih) opet ržu konji. Već i kod Stevice Dražete i Zlatka Kristića. I počinje polako da se vraća običaj jašenja na Božić. I danas već tradicija je skroz obnovljena. Naši preci bi bili ponosni da vide da su nam se “vratili“ konji i naši običaji. Jer narod bez tradicije, običaja gubi dušu. A Božićno jašenje je “Duša Srema’ ‘. Sutra će opet u mom selu se otvarati kapije pevati i veseliti kao što su radili naši stari. i do duboko u noć pesmu će prenositi’atari od sela do sela pevače Vojvodina cela…
