Imao sam sreću da se rodim i rastem u jednom selu u Sremu. Nije to obično selo. To je za mene najlepše selo. Lepo selo Srema, Stari Banovci!! Sa jedne strane na obali plavog Dunava, a sa druge okruženo našim sremskim njivama. Tu je i adica, kanal Budovar, tu je i kod kanala stara crkvica. Bair proplanak koji za nas ovde izgleda ko planina. Lepi atari, stari ambari, poneka kuća ona stara.
I sve to još ponegde stoji ko da dane ne broji. Ako imaš “oči“ dobićeš sliku da vidiš kako je nekada bilo. Bio i onaj drvored jabuka kod nas u šoru. Možda je baš u njemu bila ta sreća što te na detinjstvo seća. Rastao sam pored alasa, paora, kafana i boema kakvih u Sremu nema. Rastao sam uz suze Sremačke kada im mehanizacija konje “uze“.
I rekao sam u priči jedared da Italiji nikad nisam oprostio te naše Sremačke konje. Gledao sam suze starih ljudi kada su plakali za njima našim Sremačkim konjima. Plako sam i ja za našima iako sam dete bio. Ta plako sam i za komšije Stanoje vranicom i deda Jove brata moje babe njegovom kobilom Micom. Ako dete zna da nekog ne voli e pa ja sam znao. Nisam Italiji ni u snovima naše konje dao. Koliko tuge u srcu dečaka kada vidi u zadrugi vezanog vranca. Znao sam da ih ne nose tamo da zemlju oru. Gledao sam zimi kada ih šorom vode u zoru tamo na rampu u zadrugu. Žao mi naših konja.
Ostalo je još tada ovaca na obodu polja imao bi neki čoban i magarca ali nestao konja kas. Taj period života u mom selu u Sremu bez konja bio je čudan. Zašto kažem čudan? Gledao sam po plevarama i šupama su još visili amovi, glavine, kajasi pršnjaci, vratnici i ulari. Kao da su čekali? Starili su i umirali ti naši dedovi ali neki su imali sreću pa dočekali. Krajem osamdesetih stižu nam prvi beljci počinju šorom Lipicanere opet da teraju Sremci.
Opet u svatovi fijakeri oni stari opet sersani, tamburaši i Sremački bećari. Opet se čuje “ teraj Lenka ridju i zelenka“. Opet ih gledaš šorom kako lepo idu kako gaze. Opet se kapije za Božić otvaraju,a običaji poštuju. Pomislio sam hvala ti Bože što si nam ih vratio te naše Sremačke konje. A Italijiu ni danas ne volem.
Dete sam bio valjda im zato nisam nikad oprostio te naše Sremačke konje. I opet da se rodim da mogu birati opet bih ovde bio da rastem između alasa, paora, boema i konjara pokraj Dunava i atara mog Srema. Mirisa jorgovana i Dunavske magle. Da ako niste znali i ta magla sa Dunava miris ima. Valjda i ta voda, Sremska polja i Fruška Gora daju tu magiju,tu čaroliju taj sklad Srema. Mir kakvog nigde nema. Pisao bih vam još al “trn’ mi upao u oko pa od suza ne mogu. A ako budete hteli pisaću vam još o njemu. O mom selu i o Sremu. Mada kažu da ne znam da pišem. Kažu da ja pisanjem slikam…
