Srpska pravoslavna crkva (SPC) i njeni vernici danas obeležavaju sećanje na spaljivanje moštiju Svetog Save, koje su prenete iz Trnova iz Bugarske u Srbiju, i sahranjene u manastiru Mileševi, zadužbini kralja Vladislava (1234-1243 g.), sinovca Svetoga Save.
Međutim, nakon jednog ustanka Srba protiv Turaka, tadašnji Sinan paša je rekao da se mošti prebace u Beograd i tamo spale, za kaznu. To je i učinjeno pre tačno 429 godina, na današnji dan, 1594. godine.
Ispostavlja se da se na mestu na kojem je danas hram Svetog Save na Vračaru desilo pomenuto spaljivanje, jer u spisima stoji da su mošti izgorele na brdu Vračar. Ali, u to vreme, Vračar nije bio toliko veliki i smatralo se da je to mesto gde je Sveti Sava spaljen zapravo – današnji Tašmajdanski park.
Tamo gde je sada hram nalazila se, navodno, močvara, a na Slavili se nekada pecalo, jer je tu bila bara. Priča se da je Sinan paša došao Carigradskim drumom (danas Smederevski put), da spali Savine mošti.
Sinan je hteo da spali kosti na što većem mestu, kako bi što više građana moglo da vidi lomaču i zatraši ih, i upravo je to mesto bilo centar svega, odakle se sve moglo videti.
Ipak, početkom 19. veka Gligorije Vozarević, čovek koji je najzaslužniji za osnivanje Narodne biblioteke, mislio je da je pronašao mesto spaljivanja, jer je na periferiji našao nepoznati drveni krst. Zamenio ga je novim 1874, a ceo kraj je dobio naziv „Vozarev krst“. Danas se taj kraj zove Crveni krst.
Ali, tu nije kraj priče, jer je Odbor za podizanje hrama Svetog Save odlučio da se objekat podigne na vrhu Vračara, gde se sada nalazi najveća pravoslavna svetinja na Balkanu, verujući da su ti spaljene mošti, jer se i odatle vidi dobar deo Beograda.
Šta je prava istina, možda nikad nećemo ni saznati, ali treba imati na umu da je tokom 19. veka Tašmajdan bio gradsko groblje, gde je knez Miloš i napravio crkvu, nedaleko od mesta spaljivanja, poznatiju danas kao crkva Svetog Marka, posvećenu svom sinu Marku.
