Ulazim u dvorište svoje bivše kuće i dok kiša još pada pogledam u pravcu guvna. Naš konj stoji mokar i gleda prema meni preko ograde.
Ne nismo te ostavili govorim mu dok frkće i širi nozdrve. Mazim ga preko ograde i pričam mu da treba da se okreči, izgletuje leva strana štale. Ali ja stvarno njemu pričam dok me gleda onim njegovim očima. Odlazim okrećući se i gledam kako izdiže vrat iznad ograde. Pomislim nemoj Basta nemoj, molim te nemoj mi so na ranu sipati.
Kada sam došao u kuću gde sada živim. Kuću odakle su svi moji Miljkovići na stepeništu me čekao moj sin i kiša je stala. Kao da mi čita misli samo je rekao “Boro da idem po Bastu“. Idemo zajedno rekao sam. On pati sad sam bio tamo. Ušli smo stojao je kod ograde i samo je sagnuo glavu da mu Mihajlo stavi glavinu. Krenuli su konj napred moj dečak iza kao i stotinu puta dosad. Samo ovog puta je konj ubrzavao jer je znao gde ide. Jer smo ga dovodili ovamo ponekad preko dana. Ušao je u štalu bez ijednog “manevra“, lupanja kopita ili rzanja. Ušao je u boks onako mokar i pogledao u druge konje i samo je gledao. Gledao u konje gledao u nas Mihajla, mog oca i mene. Svi smo tu čini mi se kao da misli. Kanisa (kobila) se okrenula par puta nastavila da jede dok je mladi konj Jadran zarzao par puta. A Basta čuo se nije. Onakav konj pa taj kad rže nebo se cepa.
Ali sada nije, jer je bio uplašen da je ostavljen od onoga koga najviše voli, a to je Mihajlo.
Kiša nek pada krečićemo, gletovati ima dana.
Te životinje ta Božija stvorenja, a mi mislimo samo nas duša zna da boli….
