Znamo svi da nije oduvek ovako bilo samo što ništa ne zamagli sećanje kao tmurna sadašnjica. Nije FK Partizan samo ono što je danas, Partizan je riznica uspeha i neuspeha, podviga i razočarenja, berićeta i oskudice, 80 godina postojanja sportske institucije u Srba i jasan signal da će tako biti još mnogo vremena bez obzira na nepovoljnosti i loše vetrove kao nezaobilazne činioce u svakom trajanju.
Nešto vredi onoliko koliko vrednih sećanja se može izvući, nedvosmisleni znak neprotraćenosti vremena i neumitne veličine koja u slučaju sporta ozbiljno preti da se ponovi i skine zaborav stvoren kroz sušne neuspešne sezone.
Koliko nekad važilo pravilo da nas tek godišnjice podsete na nešto, danas kada otupljenost čula i emocija sve više uzima maha ni navršavanje datuma događaja ne bude dovoljno. Srećni su izuzeci gde sećanja žive gde asocijacije nisu potrebne. Tako je kod dece, dete će poneti lepo sećanje i često od njega živeti kompenzujući trenutne prozaičnost i nezadovoljstvo življenja, tada sećanje može predstavljati pogonsko gorivo i trasirati neki budući put.
Pa onda kada su nam titula naročito plasman u Ligu šampiona misaone imenice, ulazak u grupu Lige Evrope gotovo nemoguća misija, kvalifikovanje u grupu trećerangiranog evropskog takmičenja Lige konferencije nešto više nego zadovoljavajuće, neretko i samo drugo mesto u domaćem prvenstvu upitno, zaronimo u prošlost, nikako tražeći utehu ali nalazeći najpre putokaz za dalje i potvrdu stvarne težine koju Partizan ima i kao fudbalski klub ali i nešto više od toga…..
Ako sada već nismo deo evropske fudbalske elite, ne zaboravimo da smo to bili, ne zaboravimo gigante koje smo te sa ove tačke gledišta poodmakle sezone 2003/04 i to u vreme lepšeg i kvalitetnijeg fudbala a onda i kvalitetnije elite, onda kada se to težim putem postajalo, a postajalo se bez olakšanog žreba kao danas i sa manje novaca a samim tim suženim izborom igrača sa manjeg geografskog prostora nego što je to danas, ugostili u našem „hramu fudbala“. Sve to sećanju daje veću draž, nažalost povećava nostalgiju, gde je nostalgija manje su i nade da će se isto ponoviti, važno je ipak da nada makar tinja, samo tada još nije sve izgubljeno.
Pišući naviru i slike, dominacija u domaćem takmičenju i velika bodovna prednost ispred večitog rivala, Lotar Mateus i Taribo Vest kao možda prvi i tada retki stranci u našem fudbalu, ali kakvi, jedan od najvećih fudbalskih imena do tada seda na trenersku klupu i Taribo Vest prepoznatljiv po frizurama međutim ne samo po tome, akvizicija Intera i tada moćne reprezentacije Nigerije još u godinama kada itekako može dosta da se pruži, prva prpreka u kvalifikacijama za Ligu šampiona u vidu švedskog Đurgardena i one mnogo puta viđene pesimisičnosti i osporavanja naše sopstvene snage što može da bude i današnje ogledalo…
Nekada nam treba i ta injekcija sa strane i nju je ubrizgao Lotar Mates iskustvom i fudbalskom znalošću naravno ne poričući germasku istrajnost i čvrstinu često neohodnu nama i našem fudbalu.
Preskočen je Đurgarden u triler dvomeču a onda euforija, iščekivanje dolaska Njukasla u Beograd, trećeplasiranog tima engleske Premijer lige. Možemo li zamisliti kvalitet posedovan od strane tima koji je gledao u leđa samo Mančesteru ( junajtedu, siti je bio na za danas nepojmljivo nižim granama ) i Arsenalu. Bez obzira na to i imena Širera i Belamija priželjkivanje uspeha nije gasnulo, ali samo do prve utakmice i nezasluženih 0-1 na semaforu. Celu utakmicu opsedan je gol favorizovanog Njukasla, stvarane su šanske od koji je neke bilo nemoguće promašiti, protivnik je jednom došao do gola i pogodio. Dovoljno da javnost bude ohlađena i da prisećanjem na ranije pretrpljene goleade ( Kroacija, Slavija, Rapid ) predviđa isto.
Zapanjujuće da usled toliko niskih očekivanja i paušalnog sagledavanja prve utakmice u kojoj je Partizan dominirao i nadmoćnosti nad moćnim rivalom oduševio i dođe do svega onoga u revanšu čega se siguran sam pored svega mnogi mogu prisetiti.
Neosvojiva tvrđava za Mančester, Arsenal i Liverpul bila je premostiva prepreka za našeg prvaka. I nije sve u promišljenosti, proračunljivosti i naučnoj zaosnovanosti, postoji instikt koji ne da mira i govori da se čudo može desiti, da posle propuštenih šansi, nadmoći i nepravednog poraza iz Beograda sada može da se desi obrt i uspostavi ravnoteža. Siguran sam da je takvo ubeđenje nagonilo jedan krug crno belih simpatizera, bez obzira što je manjinski, ali sa tako izraženim predosećajem da bi ustvari sve suprotno bilo iznenađenje.
Desio se tog 27.08.2003. godine pre skoro četvrt veka gol Ilijeva i odjednom kako uvek biva naprasno probuđena očekivanja kod skeptika, desili su se produžeci i netaknuta Kraljeva mreža svih 120 minuta, desila se čuvena penal završnica i možda najstresniji deo u Partizanovoj istoriji,nesvakidašnje odbranjeni penali našeg golmana koji se po tome dotad nije izdvajao, na kraju epohalni penal Milivoja Ćirkovića i još epohalniji Strajnićev komentar „ Ajmo Milivoje“ možda najupečatljivije sećanje iz svega ovoga.
Partizan je postao prvi srpski klub u Ligi šampiona, 12 godina nedosanjan san za sve naše državne prvake. Došli smo na megdan onima koje smo pre toga mogli samo zanosno da gledamo na TV – u i to je prvi uradio upravo Partizan, za početak možemo da ne dozvolimo da to za čas ostane neupamćeno, tako stvaramo teren za povratak tamo gde se nekad bilo i gde je jednom Partizanu mesto.
