Par godina unazad uvek pred Božić ili Malu Gospojinu setim se deda Žike.
Iako se često sretnemo uvek se pozdravljajući. Pred te blage dane ako se sretnemo uvek pomislim šta mu je u duši sada. Koliko je izlomljena i što mi Sremci kažemo “iskrljana“ ta čestita sremačka duša deda Žikina.
Svake nedelje je znao da sedne pored unuka i da proteraju konje. Odavno je deda Žika kajase prepustio svom unuku Marku. Naotvarala se baba Olgica kapija za njima Bog sam će znati koliko.
Bili su sklad deda i unuk. Voleli su te naše sremske običaje, atare, konje i sve što ide uz to.
Voleo je deda Žika kada Marko protera Neretvu. A ona bela kao “ labudov vrat “ pa lupa ciglje potkovicama po avliji dok čeka da baba Olgica otvori kapiju.
Otac Peca i mati Mica samo su odmahivali rukom i puštali da oni rade kako oni hoće. Oni, deda i unuk.
Sestra Jovana često se vozila sa njima. Terala bi i ona konje. Eh, pa Sremica je to. A vol’o je i deda Žika što je ona takva. Nekad bi joj Marko rekao danas nema vožnje. Al’ Jovana bi odma’ za brata coca colu. A on to piće obožavao. A sestru još više. I šta ćeš onda, preži konje.
E da, a Marko. On je bio što mi Sremci kažemo pravi. Posao, kuća, društvo vrlo učtiv i fin. Vaspitan mladić, a ima i na koga. Cela porodica je takva. Ta niko bolje ne dočeka jahače na Božić od njih. Od kolača pića ića, do košulja belih svakom jahaču.
A za Malu Gospojinu bi deda spremao konje za taj jedan krug radi reda pred paradu fijakera i konja u našem mestu. Marko član kluba konjičkog od svojih pet, šest godina. Vodio ga deda svuda. Ta mala im je Vojvodina bila.
I ovde ću stati. Ne mogu više pisati. Momak za ženidbu. I to kakav momak. Marko. Pet konja jašu drugovi pet beli’ konja pored belog sanduka. Poginuo Marko tog leta. Ode to naše sremačko dobro dete. Ode da tera tamo gore konje bele debele. Voleo ih je debele i čiste bele.
Neretva kažu nedeljama posle samo vode pila ništa jela nije. Više ni ciglje lomila nije. Da li je čula vrisak majke u noći ili pogledala u deda Žikine suzne oči. Ali znala je. A kako ne znam.
I ja bih vam dalje pisao ali ne mogu. Ne mogu ni puškom da me teraš. Ne mogu ti ja opisati koliko je to dobro dete bilo. Marka si trebao znati. U njemu je duše i dobrote bilo za cela Srema. Nažalost više ga nema.
I tako ja kada vidim deda Žiku pred te blage dane…
Autor: Boris Miljković
(Posvećeno Marku Mrdjiću uz odobrenje njegove porodice mame Mice, oca Pece, sestre Jovane, dede Žike i babe Olgice). Bože moj…
