Kako bih je opisao i dočarao pokušaću na sebi svojstven način. Pamtio sam događaje, ljude i običaje sakupljao i čuvao pretvrarajući sve u slike kojim sam “slikao “moj Srem.
Ponekad noću bih se sećao detinjstva, polja, Dunava i tog vremena. Mislim da je ‘Duša Srema“ žena crne kose očiju svetlih koja hoda poljima Sremskim bosa po zemlji crnici i ovoj našoj ravnici. Lepa žena bele haljine dok hoda kroz zeleno zlatna sremačka polja.
Ponekad je vidim čujem u snu kada mi kaže piši, piši o njemu piši o Sremu. Samo čini mi se da i ona neku tugu u očima nosi. Čini mi se da i ona pati za onim vremenima gde konji njivu oru, gde petao budi zoru.
Ponekad kada je mesečina noću ugledam joj lik na prozoru i gledam je kako nestaje u zoru. Da “Duša Srema“ je žena crne kose svetlih očiju bosih nogu u beloj haljini. Ona hoda poljima Srema i traži ono što više nema. Ponešto otrgne od zaborava i šapne meni u snovima. i samo nestane, a ja u očima vidim njenu sliku. Vidim i dušu čujem je dok spavam u snu kada mi kaže piši, piši o njemu o našem Sremu…
