Tog trećeg marta naš sveštenik Aleksandar je svetio vodicu u našem šoru. Grčki šor čudan šor, lep šor. Bili smo deca tog šora i bilo nas je puno. Odrasli svi zajedno. Bio je kod mene osveštao popričali malo i otišao.
Posle izvesnog vremena zvoni mi telefon, sveštenik Aleksandar mi javlja da je umro Goran? Goran Dobrić. U šoku se presvlačim i idem tamo sa dozom sumnje reko uspeo je da nagovori i sveštenika da pravi “sprdnju“ sa mnom. Idem žurno ali opet ne mogu da verujem? Ulazim u avliju i vidim ljude tada mi bilo jasno da nije šala. Ode još jedan od nas. Ode Goran, otišao nam Vujec.
Tada shvatiš da polako odlazimo mi ti klinci naše ulice. Ulice za koju smo govorili da je najlepša u Sremu celom. Ode najlepši harmonikaš Srema. Pevač i boem. Čovek koji kada sam mislio da više nema sa čim da me iznenadi on bi to demantovao u sekundi. Uvek bih se zacenio od smeha i razmišljao odakle mu inspiracije više.
Odrasli smo pored njega bili smo mladji ali uz Stevicu njegovog brata bili smo uvek tu. Voleli smo ga i on nas. I uvek smo morali da pazimo kako će nas “ iznenaditi“. Nije se ponavljao uvek je imao novu foru. A kako i ne bi kada je sa harmonikom obišao Srem uzduž i popreko. Znao je sve pesme o Sremu. Imao je i glas za pesmu koji smo mi voleli. Valjda i ceo život dok smo se igrali kao deca slušali njega dok vežba. On je bio harmonikaš pevač našeg detinjstva. On je bio naš, mi drugog nismo imali. Svirao bi nam i bez para.
Kao i svaki Sremac i on je voleo kafanu. Da li ujutru, u podne uveče uvek bi se skupljali po kafanama. U prolazu bi mi viknuo “ Idi kod Brane u kafanu sada ću doći “. I došao bi onda bi zvali Branu koji se nije dugo zadržavao sa nama za stolom. Goran bi “ prosuo “ neku foru i Brana bi samo uzeo svoju dopola ispijenu šolju kafe i otišao u kuću. Ali bi se uvek vratio i onako “vrtio“ glavom nasmejao. Bili su kumovi odrasli zajedno. U stvari svi smo odrasli zajedno cela ulica ceo šor. I svi smo voleli Srem. I znali običaje.
Celo detinjstvo sam proveo odrastajući kod Dobrići. Mislim da je to za mene bila jedna od par kuća u selu gde sam mogao otvoriti vrata kada hoću. Nebitno da li je dan ili noć. Kada bih ulazio znao je da vikne “ E evo ide nam Boske“ aludirajući na moje poreklo sa materine strane rodom iz Bosne. Kao dete sam se ljutio posle se navilkneš i ostao sam’ ‘Boske’ ‘ do kraja. Tetka Nada (mati) bi mu govorila’ ‘oćeš ostaviti dete više na miru’ ‘on bi se smejao. Ja bih rekao na to’ ‘ma pusti dođoša’ ‘.
Kako Sremac može biti dođoš. E pa može Goranov tata pokojni čika Joca je iz Batajnice. I tom reči’ ‘dođoš’ ‘vraćao sam mu za ono’ ‘Boske’ ‘. Neverovatno ali koliko smo se mi svi smejali, šalili i na tuđ ali i svoj račun. Svako slavlje od detinjstva sam provodio kod njih. Od slava, rodjenja dece, krštenja, svadbi bio sam tu. Koliko puta se samo vadila harmonika nismo morali dugo da ga molimo. Odlazio bi nevoljno kao po harmoniku ali bi se vraćao sa osmehom na licu. On bi svirao i pevao on je bio naš najlepši harmonikaš Srema. I znao je u momentu da te “ stavi “ u strofu, refren pesme da se trgneš da ti zamalo piće ispadne iz ruke.
Stariji sin Nikola je zavoleo konje pored nas od malih nogu. Dugo je Goran odbijao da mu kupi konja. Ali na kraju je popustio i pružio punu podršku Nikoli kao otac sinu. I voleo je tu decu svoju Nikolu i Jovana i oni bi se uvek smejali na njegove fore jer kao što rekoh on se nije ponavljao. Anegdota ima mnogo i ne može to ovde stati. Stevica je imao rođenog brata, a mi deca smo ga isto tako doživljavali kao našeg starijeg brata.
Otišao je naš lepi harmonikaš Srema njega i zvuka njegove harmonike više nema. Ostao je da se čuje topot Nikolinih “ čilaša“’ kada izlaze iz avlije. I kada vidim Goranovu Jelenu sa tri unuka. Uvek pomislim e deco moja kakvog bi vi dedu imali da je ostao tu. Ali valjda i Bog treba harmonikaša. Pa uzme ovog našega najlepšeg harmonikaša Srema, a i šire…
