Širom otvoriš vrata kuće stare. “ Zažmuriš“ i gledaš? Nasred avlije šinska kola i ruda na njoj vratnici vise. Iz štale ržu konji. Po gumnu trči živina. Pa sva šarena svega ima pitaj me čega nema. Guske bele, ćurke boja svih, morke, patke, peto graoran i onaj crveni. U oboru bravci već poveći, a krmača grokće dok prasice doji.
Tamo na kraj bašte u bagrenjaku ovce leže u ladu. Na avliji golubova ma kakvih vido nisi. Pulinka laje pored zida, a terijer kod kotobanje dasku kida. Ta valjda osetio neku štetočinu? U gonku na astalu voda u bokalu i flaša vina sad iz podruma doneta. Na hoklici mačak stari drema.
A miris iz kujne miris supe, mesa, kolača sa makom ma to je miris Srema koga više takvog nema. Ček. Ne otvaraj oči. Moram do šora. Na klupu ispod duda. Kad gle čuda evo ga i jedan komšija pa drugi ta evo ga i Steva od prekoputa. Svi smo tu na klupi ispod duda. Ispod Sremskog neba. Baš smo tu gde treba.
Al džaba moram otvoriti oči neka glupava suza pa me žulja. I gle na kapiji lanac zarđo i u prozoru pauk šeta mrežu plete. Zatvaram oči opet ali sami se kapci dižu jer ih suze stižu. Koliko puta sam pito. Kuda smo mi to požurili kada smo rodne kuće zakatančili i u gradove otišli. Tamo peto ne budi zoru, tamo nemaš muškatle babine na prozoru. Oprosti nam Sremu što te nismo čuvali. I hvala njemu tom našem Sremu bar za u srcu nosimo uspomenu…
