Nekako u Sremu je uvek bila karakteristična ta spona između dede i unuka. Još ako iste stvari zavole. Moj deda je voleo konje i pored njega sam zavoleo i ja te plemenite životinje. Nekako u tome čini mi se sada posle toliko godina otac kao da je bio “višak “.
I tako dodje vreme da i ja postanem taj “višak “. Gledam danas oca preskače kapiju u sedamdeset petoj. Mrzi ga da otvara jer konj odma hoće u avliju iz guvna. To radi i moj Mihajlo i on preskoči kapiju
Njih dvojica više pričaju o konjima i urade zajedno šta treba. Nekad se i posvadjaju ali to ide tako kao da se podrazumeva. Ali ima ono što ih veže to su konji i psi. Deda Bane je uvek negodovao za kuče koje se donese sa ulice ali je odma u “ hodu “ pravio mu smeštaj. Nikad ni jedno kuče koje je unuk Mihajlo doneo sa ulice nije vraćeno nazad ulici. A doneo je puno. Opet imajući podršku dede.
Nije mu deda Bane reč rekao ni za drugo muško ždrebe. Za par godina eto dva pastuva,a zna deda da nije lako sa njima pastuvima. I ne znam ni sam ali ranije mi se činilo da Sremci prvo nauče da jašu, a onda prohodaju. Setim se kad kobila Lasta pregrize štranku kojom je vezana za špediter i sa njive pobegne kući. Deda moj bi samo skinuo i „“manuo“ šeširom i polako se uputio ka selu ka našoj kući. Baba i ja smo ćutali gledajući za njim. Posle izvesnog vremena bi dojahao pun galop na kobili. Sa divljenjem sam gledao u dedu i prašinu koja ostaje za njima. Za njim na Lasti kobili.
Ja nisam bio rodjen za to. Meni to sremačko jašenje bez sedla nije išlo od ruke. Dok moj otac iako radeći u računovodstvu hotel Jugoslavije bez obzira na manjak vremena i život drugim tokom u gradu van sela on je imao taj urodjeni sremački dar. Sedao bi na konja bez problema. Jedinom je skočio sa špeditera dok sam vozio traktor i odvezao jednog od naših konja koje smo vodili tako. Brzo je obišao traktor i otišao atarom dižući prašinu za sobom. Gledao sam opet ponosno za njim kao nekad u dedu.
Kažem opet nisam imao taj sremački “dar“ da jašem kroz ravnicu u galopu dižući prašinu. O mom Mihajlu šta reći sem da nema konja na kojeg nije smeo sesti. Od šeste godine sa’ malim konjem Sokolom je već jašio pored Dunava. I opet kažem ima ta spona u Sremu između dede i unuka. Ta čudna veza gde otac postane “višak“ jednog momenta. Izgleda da se to ovde uvek prenosilo generacijama sa kolena na koleno. Ali konja je ostalo malo i ta spona se gubi negde ili dobija sada na drugi način. Ali opet mislim da je jača tamo gde su deda i unuk, konji i Sremsko nebo. I neka volim što sam “ višak “. Možda jednog dana dočekam da budem deda pa tu titulu “višak“ predam svom sinu. Ko zna..
