Jednom negde jedan narod je morao da ode. Pas je trčao pored konjskih kola koja su vukli konji krvavi kopita. Pored puta su bila raskomadana tela i olupine traktora, automobila, konjskih kola i mrtvih konja upregnutih u kola.
Put krvavog druma su prale suze dečije gledajući sav taj užas. Opet su se “carevi igrali rata“. Kažu da se to zove “Oluja “? Samo ta “Oluja “ je ubila babu, ranila dedu, pustila bombu na devojčicu u traktorskoj prikolici i pucala na kravu koja je mukala na livadi. Ta “ oluja “ je palila stogove sena, štale i kuće. A kukuruz već do pola žut ispraćao je ljude koji su odlazili na put zauvek. Neki nisu ga prošli.
Oni koji su dovde došli sećanje ostaće im do kraja života. Sećanje na dečije suze koje su prale krvave drumove. Posle je došao i onaj pas do Rume, tražio svoje gazde i našao. Pitali se kako? Čudili? Ne, nije čudo. Pratio je samo krvavi drum, miris baruta, krvi i suza.
Bilo jednom u jednoj zemlji gde su krvavi ostali drumovi…
