Moje oči su stale pogledom na patosanoj cigljom avliji ergele Mirela u Belegišu. U Sremu kraj Dunava. Na ulazu u patosanoj cigljom avliji ima slovo M. Stao sam okrenuvši se ka Sremačkim poljima i bacio pogled ka Fruškoj Gori. U oku mi suza. Setio sam se svoje boli, svoje rane, svoje sestre. On je prošao sa svojim psom mahnuvši mi i ode tamo prema štali. Ode on sa psom i u atar i na Dunav. Ode sam često .
Znam ja. Vidim tu bol. Čovek koji ima sve što bi rekli danas za nekog ljudi ne misleći na to koliku bol nosi on u sebi. On je brat sestre koje više nema. On je napravio svoj hram svoj bol ugradio u ovu prelepu ergelu Mirelu.On je došao u Srem kao dete sa područja zahvaćenih ratom. Sa svojom porodicom i svojom sestrom.Konji i prelepa ergela Mirela. Sestra.
Sestra koje više nema, a ergela u ravnici kraj Dunava u najlepšem delu Srema. Onako gledam je u magli okružena Sremačkim poljima kako mirno ko u bajci drema.Od brata za sestru utkan je svaki pedalj ovog zdanja dušom pravljen. Dušom, bolom i suzom brata.
Neko pravi iz inata, a on je napravio iz ljubavi sestre i brata. Njegova duša je velika ko na raju vrata, a oči mu ostale tužne kao oči uplakanog dečaka.I tako kada sednem tamo u ergeli u vrtu osetim taj mir i kao da vetar šapuće. Kao da čuješ preko polja Srema ne dam da je nema. Tu je ona tu je Mirela. Jedan brat i jedna sestra. Sloba i Mirela. Neka znaju svi da u Sremu ima ergela suzom brata napravljena. Mirela…
Priča davno napisana i objavljena sada uz odobrenje brata Slobodana. Za uspomenu i dugo sećanje Slobi i njegovoj majci Mladji od mene Borisa Miljkovića
