Nekad se u Pazovu (govorili PazUvu) išlo na pijacu ,,svetim četvrtkom“ zaprežnim kolima, ,,malim kolima“, gikom, biciklom (govorili bAciklom) ili pešice. Mala kola su bila nešto kao paradna i nije ih svako mogo imati. Bila su jednoprežna sa ,,federsicom“ za sedenje umesto obične daske između lotri pokrivene pokrovcom.
Što je gazda bio imućniji, konji su mu bili rasniji ingizdaviji. Za sobom su ostavljali prašinu sve do dve visoke topole tačno na polovini puta St.Banovci-St.Pazova. Tako je tvrdio čika Nikola drumar koji je znao napamet svaki kamen na staroj kaldrmi koju je održavo.
Pored kaldrme paralelno protezao se prašnjavi kolski put kojim su svi isli. Kaldrmom samo retko vozilo, jedan autobus dnevno, poštanski žuti kombi ili džip od ,, Napretka“. Dobričinu čika Nikolu si mogao viđati sa lopatom,krampom,metlom u ruci i po ciči zimi i letnjoj žegi. Uvek sa osmehom na licu on je bio ukras i simbol naših drumova koji nas spajaju, a nikako ne razdvajaju.
Skinuo bi kačket da pozdravi svakog prolaznika, putnika-namernika pa i dete. Lepa prošlost! Došlo neko drugo vreme. Moderno doba donelo svoje. Do Pazove se sada kolima stiže za desetak minuta.
Umesto one dve topole bliznakinje nikla moderna raskrsnica: pravo Stara Pazova, levo Beograd, desno ka severu Bačke pa put Evrope. A u daljini s petrovaradinske strane modri se Fruška gora sa ograncima sve do Krčedina pa i dalje do Slankamena. Obgrlila Dunav kao da mu ne da da pobegne iz njenog zagrljaja.
Lepa sadasnjost! Nekad i sad čine naš zivot.
