Par dana prolazeći kroz ovaj kraj gledam ovaj naš proplanak u selu. Zove se Bair. Pored njega teče kanal (reka) Budovar. Tu je mesto gde se ukrštaju dva kanala. Od milošte nazvano “Tri vode “. Stari Banovci. Srem.
Gledajući sve to zajedno sa drvećem i okolo poljima pšenice, kuruza, suncokreta poželim da napišem nešto. Ali nešto, ne ide mi danas. Stao sam gledajući tu lepotu. Čujem crkveno zvono. Danas je slava naše crkve “letnji“ Sveti Nikola.
Gledam prema selu. Lepo selo. Moje selo. Lepo selo Srema za mene takvog nema. Valjda što je moje. I znao sam da nikada neću otići odavde. A hteo sam. A gde bi ja mogao otići? Ovo je moje. Moje selo, moji ljudi, moj Srem Dunav i taj Bair to je ono sve što volim. I gde god bi otišao ne bih video ono što vidim ovde kada “zatvorim“oči. A vidim mnogo čak i čujem zvuke Srema, to tamo negde nema.
A šta je Sremac bez Srema. Možda neko i može. Ja ne mogu. Nisam ni probo ali znam ne mogu. Jer ja volem ovo sve. Drugačije ne znam, a ne bi ni probo. Neću sada’ ‘zatvarati“ oči. Jel ako’ ‘zatvorim’ ‘ neću stati o Sremu pisati. Ja te slike vam slikam pisanjem i tu nema brisanja.
Možda vam neka priča i ostane za neka druga vremena. Da se setite konja, drveni lampova, okrečenog šora, polja i starog bunara. Možda i starog duda. Neću „“žmuriti““ jer ne mogu onda stati o Sremu vam pisati…
