Znao sam ga ceo život. Ostavljao je bicikli kod nas kada ide do Zemuna. Suv mršav pravi onaj Sremac crna lica kao zemlja na Ibrlantu. To tamo u ataru kod nas. Prodješ komesacije i li Belegiškim drumom pa na Ibrlant.
Morao je posle da ode kod dece jer nije kao više mogao da brine o sebi. Iako je dolazio na Petrince i okopavao baštu, sadio i radio ko u najbolje dane.
Ali deca su “znala“ da on ne može da brine o sebi. I kada bi na biciklu vukao pune torbe povrća, i kada bi vukao pune kante voća i kada bi im dao novce od arende. Ma znaju deca?
Kosio sam tamo travu i sušio seno. Onda bi pričao sa njim gledajući sa brega u Dunav. Počinjali bi sa jednom cigarom i u priči nikad kraja. Pričao mi kakvog “zelenka“ pastuva je imo nekad. Volo Sremac konje kaže mi. Već ošamućeni dobro od duvana zaplače on preda mnom.
Počne da mi priča da on živi tamo gde neće, strana ulica, strani ljudi. Nema petla da zoru budi. Žao mu sebe ali voli decu i žrtvuje se zbog njih. Slušao sam ja njega ne prekidajući ga u priči . Slušao bez reči sa knedlom u grlu.
Dugo sam razmišljao o njemu i sudbini. Nije Sremac paor za beton, za tudje Sremci su tužni za svojim. Koji ode otišao je, a koji ostane ostao je i ne diraj ga odatle. Pusti ga da čupka travu između ciglica, pusti ga da rani kokoške i keru. Pusti ga da tako ostari i da tako umre.
Ne brini za njega i ne diraj ga. Jer tom brigom ćeš ga saraniti. Tako je i on umro od brige.
Brinula deca, znaju deca? I eto setim ga se ja ponekad. Nažalost ne smem mu ime napisati. Zbog dece, ne bi volela. A znaju deca…
Autor: Boris Miljković
