Nekad stanem u kraj ćuprije zapalim cigaru i gledam Krnjajinu kotobanju. Sve bi da okrenem glavu. A neda mi duša.
Ne volem što imam tu dušu i te oči dečaka. Ja još vidim “ kroz“ te oči oraj i drvenu klupu podbočenu sa jednom ciglom.
Vidim čika Boška, opančare, Jovu moga vidim ih kao onda. Deda Bana kako ide iz rita od svinja.
I setim se kad sam trčao za njima kao dete na mobe. Kad se krune kuruzi, kada se tovari slama „krećem“ traktore i kad su zabijačke.
I uvek sam ih slušao bez reči i pogovora. I bilo je tu njih puno na ćošku. Stanu pa pričaju dugo uveče.
Dolazeći iz vojske video sam da ih je manje. I tako iz godine u godinu sve praznije ih bilo na ćošku i na klupi.
I nikad nisam znao zašto su to zvali ćošak kad je iza bila opančareva kuća.
Ali Sremci ko Sremci imali su oni te tako reći zafrkancije. Sad neću ni kako ja oću.
I jednog dana osta ćošak “sam“. Samo košava sa Dunava bi sa vremena na vreme dunula i pomerila lišće ispod oraja, a nema ni njega više.
Nekako uveče u jesen kada prodjem tuda okrenem se par puta. Neka tuga mi udje u kosti i Bože me prosti al ko da nema ljudi više uopšte.
Al takvih nema, a nije to zato što sam ih ja znao. I volo. Tako mi kažemo, volo. E moj svete da znaš da je lepo bilo biti Sremačko dete.
Al u ono vreme.
