Voleo sam te naše domaćine u selu. Stariji ljudi puni priče, a voleli su i oni mene. Možda zato što sam znao da ih saslušam i uvek bi se javio kako dolikuje.
Kažu lako je u Sremu. Al ima u Sremu i zime, a i suše. A ako se potrefi da u jednoj godini bude obe nesreće. E onda ne valja. Godinu, dve posle bombardovanja je bila strašna suša. Zemlja je ispucala da si ruku mogao gurnuti između pukotina.
U avgustu Zoran “ Pištolj “ i ja pokosimo par jutara kuruza. Greota ali nema ništa. Izbalirali to za zimu. Bala deteline dostigla astronomske cifre. Dve krave i ždrebna kobila jedu puno.
Polovinom februara već vidim da je gotovo. Kupujem po malo sena ali to nije to. Sneg pada sve više. I tako muke, razmišljaš. Mora “ ići “ jedna krava. A greota stelne obe. I tako ‘pomerajući’ ‘dane nikako da zovem anglere za kravu.
Sve čekam nešto i nadam se. I jedno jutro naletim na deda Žiku. Deda Žika Ušljebrka. Stao i gleda me i sam kaže upali traktor i dodji danas do mene. Da se probijemo gore do’ ‘ibrlanta“ imam kupe krzovine. Nisam dugo čekao. Trk kući kači prikolicu i pravac kod deda Žike. Krenuli smo nisam ni znao kako to izgleda sada u ataru.
Kada smo ušli u atar, a ono sve belo. Puta nigde nema. Mali su to traktori bili. Pa bilo je i zaglavljivanja u razoru,pa šlepanja. Muke moje i deda Žikine. Al ćutali smo i radili bez reči.Bez psovki. Sneg ponovo počinje da pada. Daleko smo od sela. Ja bacam snopove, a deda Žika dene. Kaže moram ja da što više stane. A i jeste tako gde neko natovari sto snopova on bi dvesta. I upakuje ta dva “ voza“ kao da je kutija šibica. Sneg pada ali utabani put se vidi sada. I istim putem nazad.
Ne znam možda smo očepili i nečija žita, ječam. Ali izbora nije bilo. U šijačkom šoru kod deda Žike smo stali ušli u kuću da se ugrejemo popijemo kafu i čaj. Došao sam kući znajući da ne moram da otudjujem ništa. Hrane za stoku sad ima. Preguraćemo.
Deda Žika isto puna štala krava, junadi. Na proleće se otelile krave. Oždrebila se i kobila “ Zora“. Al deda Žika je bio taj koji je zaslužan za to. Malo je on pričao, a’ ‘čitao’ ‘ te kao knjigu. Takvi su bili ti stariji Sremci. Imali su to nešto što mi danas nemamo. A šta je to, ne znam da opišem. Ali znam da vidim. Samo nemam gde da vidim više. Ta generacija tih ljudi je otišla u večnost.
Drugačiji su to ljudi bili. Oni su sa sobom uvek “ nosili“marljivost u radu, poštenje i sramotu. Sramotu su nosili sa sobom jer im je bila kao opomena. To je ono kada kažu“Nemoj to sramota je“. Mi danas ne’ nosimo’ ‘sramotu, a trebalo bi….
Napisano uz odobrenje porodice Ušljebrka.
