Sećam se kada je Stevica kupio “ Marka“ belog pastuva lipicanera. Uzo ga u Platičevu. A konj je bio oždrebljen u Belegišu kod Đoke Čobanovića.
Kažu da je kod Čobanovići bio pitom ko jagnje. Tero ga čika Đoka svuda i bez problema. Ali onda? Zima 94 idem da vidim to čudo. Na ulasku u avliju Dražetinu sretnem našeg pokojnog kovača Marka. Kaže ta ovo vido nisi ovaj ima oči đavola. Puna avlija ljudi kod Drazete. Sve stariji Sremci. Došli svi da vide tog novog konja.
Ulazim u štalu i gledam u njega, a on posiveo od pene, udara u pod boksa. Pored njega drugi pastuv“ Toplica“vezan onako miran jede detelinu. Pogled opet na Marka. Mislim se ko će ovo terati. Kida zubom šipku od boksa,rže,kopa ma ovo nisam vido nikad. Dražeta se smeje i kaže ko misli da mi čita’ ‘sutra Borko vatamo ga sa Toplicom“.
Tako i bi Stevica i njih par upregnu Marka i Toplicu. Išlo je to nekako. Ali kako je vreme odmicalo bilo je polomljeni ruda,prevrtanja, ma frka uvek neka oko tog konja. Često su stariji ljudi govorili ovaj će doći glave Stevici. Al fala Bogu nije. Bojao se Marko samo jednog, a to je bio Stevica.
I koliko god se trudio da bude lud Stevica bi mu uvek doskočio. A bio je takav da kada ga okupa na Dunavu pa potera na kajasima milina bilo gledati. Iako smo se svi bojali Marka svi smo ipak vodili kobile kod Marka. Svako je hteo da izvuče ždrebe koje bi bilo lepote Markove, a mirno. Sremačka posla. Vole Sremci tako malo te luđe konje. Čak su mu i Branko i naši cigani svirali kod “ Uje“u kafani’ ‘Marko, Marko sunce moje jarko’ ‘, a Marko gleda na vratima i ko da cilja koga bi zubom dovatio.
Stevica na kraju baci kajase preko njega. Nije nam bilo svejedno. A tek potkivanje kada treba da bude. Svi smo išli da gledamo. Marko naš kovač bi govorio da mu se smrkne taj dan kada imenjaka treba da potkiva. A onda kada ga potkuje mi gledamo koliko digne nogu pa lupi ko da zakiva. Neću preterati ako kažem da su i varnice sevale po kaldrmi kocki šijačkog šora. A grudi mu široke bile da je to strašno bilo videti.
I te godine smo baš se nagledali svega onog što sa konjima više nikad nisam vido. Nekako su bili ko jedno Stevica i “ Marko“ni jedan nije hteo da popusti. Ali su ipak funkcionisali zajedno. Samo ga je Stevica ranio, timario, tero i niko drugi nije smeo. A onda jednog dana proda ga Stevica u Banat.
Došao sam da ga vidim zadnji put.Stevica ga izveo, a on ide i zemlju ne dodiruje. Beo kao najlepši sneg, vrat kao u labuda, tada mi ni oči nisu njegove bile strašne. Gospođa jedna valjda iz Banata je rekla da je jako lep. Deda Sava (Stevicin otac) me drmnu laktom i reče “ Videće oni tek kako je lep“? Nasmejali smo se obojica.Tako je i bilo.
Kažu da je u Banatu pokazao svu svoju “lepotu “? A Sremci ko Sremci često su znali da kažu pa trebali su Banaćani i Stevicu “kupiti“.Posle nam je falilo tih’ ‘kerefeka’ ‘ sa Markom.
A mi Sremci ko Sremci od kafane do kafane, od klupe na šoru do druge uvek se priča menjala kako je ko hteo oduzimao i dodavo. I ode konj u legendu. Bilo je posle i boljih, lepših. Ali Marko je ostao upamćen…
