Nikad nisam prestao da volim ovo moje “pusto“ Sremsko selo. A da me pitaš zašto ne bih ti znao reći. Dal zbog onih kuća onako potkrečeni, onog drvoreda jabuka na ulici, Dunava i u proleće jorgovana. Dal zbog mirisa trave sa ledina, ukusa dudinja ili bagrena kad cveta. Dal zbog ovaca pored polja i jaganjaca crnih u sred leta.
Da li bi mogao reći da ga volim po detinjstvu po lepoti tog doba, što mi dao da uzivam u njemu u mom selu u Sremu. Već slike blede setim se dede. Setim se u štali zvekeću na bikovima lanci, a sa druge strane ržu konji vranci. Setim se šinski kola, onog starog astala ispod duda. Setim se hoklice setim se bunara ladne vode.
I sada posle toliko decenija bi trčao bos sokakom da se još jednom osetim dečakom. I žao mi što više nisam pamtio i upijao u glavi slike stvarao za starost snove obezbedio. I uvek mi malo kada pišem o njemu mom selu i mom Sremu…
