Ovo je priča o jednom dudu u Sremu. Zvao se i zove do dana današnjeg “Sirov“ dud. Sire je bio vlasnik zemlje na kojoj je dud. Čika Branko Katić zvani’ ‘Sire“. Kao dete išao sam sa dedom do naše njive na komesaciji. Jedino drvo u tom potesu je bio taj dud.
Naša njiva je bila par stotina meteri pre duda. Uvek bi hteo da odem tamo ali deda bi rekao drugi put. Sam da idem nije mi dao bunar bio kod duda. Prolazile su godine, decenije ja i dalje nisam bio do tog duda. A on odakle god da pogledaš iz našeg atara vidi se kao orjentir i nekako uklopljen u to Sremsko nebo stajao je baš gde je trebo. I jednog dana nanese me put do duda.
Već sam bio na pragu četrdesete kada sam došo i dodirnuo ga rukama. Osetim vetar i pogledam prema selu. “Slike“ krenu vidim “lastu“ vezanu za špediter,vidim babu, dedu. Trčim na po njive da vidim moju lubenicu rovašenu dedinom britvom. Da vidim koliko je narasla. Vidim i čika Zlatka Kristića kao da šparta sa kobilom čini mi se. Vidim detinjstvo.
Pogled mi ode na bunar pored pogledam u njega nema vode. Odjedared vetar utihnuo “slika“ nema. Možda samo zrno prašine u oku mi. Možda zato suza krenula. A on stoji i ćuti. E kada bi taj dud progovorio šta je on za njegova veka vid’o. Šta bi mi on ispričo.
Ko je sve ispod njega lada uvatio. A možda i tajne zna. Al neće ih kazati nikome ko da zna. Zna da čuva tajne nije sve ni za kasti. Stoji i dalje odoleva zubu vremena. Možda čeka pesmu nadničara, možda čeka topot konja, a možda i vodu u bunaru da dodje. Kao da stoji u inat onim velikim traktorima, mašinama i tome svemu. On stoji i verovatno živi u onom “ starom“Sremu.
Živo i zdravo mi bilo veliko drvo Bog te još dugo za nas sačuvo. A i ti ako zalutaš kod nas po Sremu orjentiši se prema njemu’ ‘Sirovom’ ‘dudu. Videćeš ga već iz daljine. Lep dud. Naš dud. Možda mi je i kaz’o nešto ko zna. Možda vam i kažem jednog dana…
