Bio je sin oca berberina i majke krojačice. Bio je boem. Čovek koji je voleo kafanu i društvo, a najviše je voleo što je Sremac. Znam da je voleo svoje rodno mesto i Srem kao zenicu oka svoga. Voleo je i mene.
Uvek kada pomislim da nisam imao ujaka sa majčine strane blizu sebe, setim se da sam imao njega. Jednostavno kažeš Mika Miličević i svi znaju. Zvao sam ga Mišura. On je mene zvao i Mićo, Bore, Šogun. Jer često sam znao da ga nerviram znajući da ću uživati u fantastičnim psovkama.
Sremac koji je voleo traktore. Voleo njive i atare. Svuda je išao traktorom u kafani je on svima plaćao do ponoći i duže ako treba. Nije bio bogataš u materijalnom smislu ali u duši jeste. Voleo je i konje. Često je prezao sa tatom mojim da idu da obidju kuruze.
Nije se bojao konja iako ih nije imao. Ako bih pokušao nešto da kažem, ukažem kada prežu kobilu u gik. Znao je da mi pokaže rukom da se sklonim i pomene poreklo sa materine strane koje nije sa ovih prostora. Uvek bi se nasmejao na to, a i on bi ispod brka. Voleo me je. Puno me voleo i to sam osećao celog života.
Brkove mu nisi spomenuti smeo. Jedino ja sam mu govorio da kada umre obrijaću ga. Tada bi rekao vidi iz groba ću ustati i “roknuću te“ sa “ baba Vaskom“.??? E da’ ‘baba Vaska i baba Julka’ ‘su bile puške lovačke kalibra dvanaest i šesnaest položenih cevi.
Stalno sam mu govorio namerno ga nervirajući da su’ ‘bokerice’ ‘bolje. Tad bi se orilo na avliji od vike opet poreklo od moje matere bi se pominjalo. I kada sam bio odrastao čovek i imao ženu, decu on bi i onda znao da me zagrli i poljubi. Ako uđe u kafanu i kaže mi idi kupi mi cigare ustao bih bez pogovora. Namerno bi seo na moje mesto, a ja bih morao stolicu i pored. Sve to je bio neki vid poštovanja i nekog testiranja ne znam kako da opišem.
Ali isto tako budio sam ga u po noći ako treba nije se bunio. A isto je tako znao u ponoć da dođe probudi me i kaže kuvaj kafu. Reko pa to si mogao i u kafani. Kaže mogao sam, a što ti da spavaš. Reko i to što kažeš.
Znao je dosta o poreklu, ko je sa kim rod, ko se odakle doselio i uvek je isticao da je njegova porodična sremačka loza najstarija u Banovcima. Nije voleo kada mu čika Jovica “letač“ i ja kažemo da je on iz Šijačkog šora rodom. Tek to što ga je to ljutilo. Odmah bi govorio ja sam “grčan“ misleći na našu ulicu Grčki šor.
Mislim da u selu nema čoveka koji je išao u kafanu da nije popio njegovo piće. Takav je bio. Voleli su ga svi od gazda domaćina do cigana tamburaša. Voleli smo ga i mi svi. Kum, Čime, Stevica, ja i svi smo bili dobro došli kod njega da li u kafani ili kući. Voleo je pivo. I mogao je popiti puno i opet traktor voziti.
Nekada kada odemo na njivu izađe iz traktora i paleći cigaru oči mu zasuze dok pogled ode tamo negde ka Fruškoj gori. Znao sam ja tu njegovu muku i suzu ali bi se pravio da ne vidim. Često mi govorio kada popije koje pivo `E da mi čuvaš moju Danijelu kada ja odem nema ona nikog sem tebe “.
Koliko puta sam to morao da mu obećam. I verovali ili ne ispunio sam svoje obećanje. Često mi govorio vidi kako je lepo Sremsko nebo. Rekao bih mu nebo je nebo nije Sremsko. Opet mater moja i poreklo ko iz topa. Ali to je samo on mogao da mi kaže. Rekao mi je e što bi bilo lepo da me sarane u mojoj avliji. Voleo je da sedi u avliji i sluša na gramofon pesme o Sremu.
Znao je svaki traktor da sklopi i rasklopi do najsitnijeg detalja. Kao kada iskusni konjari po zvuku kopita znaju da li konj dobro gazi ili ne. Tako bi on kada čuje zvuk nečijeg traktora rekao “ vidi ovde ta i ta dizna ne valja. Boem i dobričina. Moj Mišura. Sremac koji je voleo traktore…
