Nekad sam ih slušao ispred prodavnice ili na “ćošku“ mog šora bi pričali o konjima. Stari Sremci sa toliko žara i emocije koje su nosili u sebi prepričavali bi svaki događaj do najsitnijeg detalja.
Često sam hteo im reći ili pitati što ste ih prodali kada ste ih voleli. Ali u to vreme deca su ćutala dok su stariji pričali. Zapamtio sam mnoge priče. Deda Živku se pastuv “ zelenko“ udavio u kanalu na kraj šijačkog šora. Prolećna voda bila velika, a on sa “ kolima “ navijo i ode u vodu. Kobilu izvukli, a “zelenku“ štranke dok su isekli kasno bilo. Deda Iliji pukla štranka tamo na kraj šora pa konji begali sve oko dudova grčkim šorom. A deda Aleksi uzmu švabe konja vranca kad su se povlačili.
Posle par meseci čuo deda Aleksa da je vranac završio kod Uba kod jednog čoveka. Povredjena noga pastuvu bila ostavile ga švabe pokraj druma . Ode on tamo kroz razrušeni Beograd i dodje pred kuću čoveka gde mu je rečeno da je konj. Čovek se prvo pravio da nezna ništa o tom konju. Ali sa deda Aleksom nije bilo šale i udje on u avliju svestan da je prešao liniju koju nije smeo. Kad u štali njegov vranac zarže. Samo mu odvezao štranku i pustio ga na ularu da ide.
Domaćin kuće reč nije rekao samo je gledao kako niz drum vranac ide za deda Aleksom. Opet kroz Beograd preko starog mosta držeći glavu tik do deda Aleksinog ramena vranac je rzaoo od sreće. Dobro poznat put kojim je ranije išao sa deda Aleksom u Beograd. Onaj put što ga sada vodi ka svojoj štali. Tamo u Sremu u Banovcima. I tako vrati se “ Budjar“kući u Sremu.
Vole Sremci konje ne prekidaj ih kad pričaju da bi čuo zvuk Sremske ravnice, zvuk “kola. “ konja, kočijaša. Videćeš možda i slike čilaša, zalaska sunca na sred polja. Samo ćuti i slušaj tišinu dok oni pričaju… Slika Branko Oreščanin
