Vozio sam i gledao selo. Jedno obično što bi ja rekao lepo selo Srema. Vozio sam polako, a put “brz“ davno sam prošao kroz to selo decenije prošle. Nisam tad stao nisam izašao, a nisam ni znao da sam treb’o.
Tako mi Sremci „kratimo“, treb’o. A ja uvek „kratio“ svoj život svoju mladost i svoju sadašnjost zarad budućnosti. Gledam tu lepu crkvu i slike kreću same počinju da niču i već vidim priču. Priču koju neću ispričati jer nisam stao nisam izašao možda bi čašu vode dobio i možda se nebi nikad odatle vratio. Nisam stao nisam izašao.
Ima priča koja se ispričati ne može. Da li ste nekad čuli priču koju vam niko ispričao nije? Da li ste videli slike koje vam niko pokazao nije? Nije do priče, nije do očiju do mene je jer nisam stao nisam izašao, a čašu vode bi dobio….
Ima tih priča neispričanih i svako ih ima. Zato ne žuri putniče već gledaj sela, gledaj slike i prati znakove. Ne žuri mladosti već gledaj ta mesta ta sela možda vidiš gde stati treba.
Ja nisam znao tada, a vozio sam sada polako i gledo u sremsko nebo iznad tog sela. A davno trebo sam stati tu čašu vode dobiti i naiskap popiti. Šteta, lepo selo Srema….
