U mnogim državama muškarci već sada rade dve godine duže i radno mesto napuštaju sa 67 godina. Da li je i Srbija sprema na takav korak?
Većina zaposlenih u Srbiji smatra da je starosna granica za odlazak u penziju previsoka, ali ako se uporedi sa propisima zemalja u okruženju, koje su povukle ozbiljne rezove u ovoj oblasti, može se reći da su naši budući penzioneri, ipak, u nešto boljoj poziciji.
Nove propise za odlazak u penziju donele su mnoge zemlje u regionu, ali i razvijene evropske države. One su uspostavile pravila koja će se primenjivati u narednih desetak godina. Tako će se granica za muškarce u ovim sistemima pomerati svake godine, kao što je to slučaj sa ženama u Srbiji. S druge strane, svedoci smo da penziona reforma u Francuskoj poslednjih nedelja izaziva velike potrese ne samo među samim Francuzima, već i širom Evrope.
Profesor Mario Reljanović, naučnik saradnik na Institutu za uporedno pravo naglašava da opšta formula ne postoji, ali se može zaključiti da je produženje radnog veka mera koja je primenjena u mnogim državama, pa i u Srbiji još od 2014. godine se lagano podiže starosna granica za žene, tako da će se izjednačiti 2032. godine sa muškarcima.
„Najveći broj zemalja drži starosnu granicu na 65 godina, ponegde je ona i manje (60-64 godine), ima i onih gde je 67, dok su veoma retke države u kojima je podignuta i iznad ove granice. Dakle, čak i kada bi se došlo do nekog podizanja granice to ne bi bilo mnogo. Istovremeno, imajući u vidu da je prosečan životni vek u Srbiji značajno ispod evropskog proseka dok je radni isti kao i u većini evropskih država (od 15. do 65. godine života), mislim da ne bi trebalo očekivati ovakvu meru u skorije vreme“, kaže Reljanović.
Srećko Lukić ima 64 godine i jedva čeka dan kada će moći da napusti radno mesto u državnoj službi. Nije mu, kaže, lako ni u ovim godinama, a kamoli da nastavi da radi i posle 65.
„Nadam se da se ništa neće promeniti u narednih godinu dana. Treba ostaviti mogućnost onima koji žele da rade i da nastave, a ostalima omogućiti da idu u penziju.“, priča on.
Prema rečima prof. Reljanovića, podizanje granice za odlazak u starosnu penziju ima dvostruko dejstvo, ne donosi mnogo toga, a nisu joj previše skloni ni poslodavci ni radnici, odnosno čini se da je opšte nepopularna. Njen prvi efekat je da će radnici ostati duže aktivni na tržištu rada, a drugi je da će u proseku, naravno kraće vremena uživati pravo na penziju.
„Osim što je politički nepopularan, ovaj način je kratkoročan, budući da se ona ne može podizati u nedogled. Takođe, radnici stariji od 65 godina uglavnom nisu konkurentni za veći broj zanimanja koja podrazumevaju teže fizičke napore, odnosno postoji veći rizik od njihovog povređivanja. Ovo naravno ne važi za visokospecijalizovana neproizvodna zanimanja i za svakog starijeg radnika“, navodi Reljanović.
Drugi sistem koji bi trebalo, po njemu, da proizvede dugoročnu stabilnost, koliko je to moguće u datim okolnostima, jeste podvajanje penzijskih doprinosa u tri stuba. Obavezno penzijsko osiguranje nepersonalizovanog tipa ostaje u prvom stubu, iz kojeg osiguranik u jednom trenutku počinje da ostvaruje penziju u skladu sa zakonom. Ona se u nekim sistemima svodi na „socijalnu penziju“ zato što su uslovi za njeno ostvarivanje obično jednostavni.
„Najčešće je potrebno doživeti određeni broj godina života uz minimalan staža osiguranja ili čak bez njega, a isplaćuje se linearno, u istom iznosu svakom penzioneru bez obzira na visinu prihoda koje je ostvarivao dok je radio i iznos doprinosa koji je uplaćivao“, objašnjava sagovornik za Kurir.
„Drugi i treći stub međutim, predstavljaju personalizovani fondovi – drugi je državni (i obavezan poput prvog), a treći privatni i neobavezan“, rekao je Reljanović.
Na ovaj način se utiče na jačanje penzijskog fonda na dva načina. Najpre, iz prvog stuba se isplaćuju samo „socijalne penzije“ koje su linearne – na primer, svi penzioneri dobijaju penziju od 300 evra mesečno. Oni koji su ostvarili veći staž i izdvajali više u personalizovane penzijske fondove, imaće i dodatnu penziju (jednu ili dve) koje u zbiru mogu da im pruže komforniju starost. U Srbiji postoje prvi i treći stub penzijskog osiguranja, a socijalna penzija ne postoji.
Mlađi izdržavaju starije
Naš penzioni sistem funkcioniše tako da aktivna radna snaga uplaćuje doprinose iz kojih se isplaćuju penzije onima koji su ispunili uslove. Kada sadašnji radnici dođu na red, dobijaće ih iz sredstava koja će uplatom doprinosa obezbeđivati novi mlađi radnici, i tako redom.
Ovaj sistem je ustanovljen u XIX veku i dosta dugo je funkcionisao bez većih problema, najviše zbog toga što je odnos broja radnika i penzionera uvek bio dominantno u korist radnika. Vremenom se on menja, uglavnom iz demografskih razloga – nacije su sve starije, ljudski život se značajno produžio u poslednjih 70-80 godina. Zbog toga je narušen odnos radnika i penzionera ispod ekonomske granice isplativosti penzijskog sistema, pa države u manjoj ili većoj meri dopunjuju penzijski fond novcem iz budžeta.
