Prošlo je 25 godine od početka agresije NATO na Srbiju, odnosno Saveznu Republiku Jugoslaviju, 24. marta 1999. godine.
Agresija NATO na Srbiju pripremana je u dužem periodu, a sasvim aktivno tokom 1998. Zvanično, razlog za agresiju bila je situacija na Kosovu i Metohiji, gde je bila u toku oružana pobuna takozvane OVK, pri čemu su sve vreme događali brojni akti terorizma čija su žrtva bili pripadnici državnog aparata Srbije i SRJ, a isto tako mirni civili, kako Srbi tako i Albanci.
Prema procenama, negde do jula 1998. godine, takozvana OVK držala je pod svojom kontrolom, oko 40 procenata prostora Kosova i Metohije. Veruje se da se u sastavu tzv. OVK nalazilo u to vreme više od 20.000 ljudi.
Kontrolisali su ruralne i zabačene delove pokrajine. Pritom su ometali saobraćajnice, napadali prolaznike, vozila, vršili brojne otmice. Napadi na policiju koja je čuvala važne objekte, saobraćajne rute, ključne punktove, gradove, graničnu zonu, bili su vrlo česti, iz dana u dan.
U jednoj fazi, Vojska Jugoslavije, koja se sve vreme držala dosledno po strani, bila je primorana da pomogne policiji. Reč je bila o deblokadi Dečana juna 1998. i oslobođenju Orahovca jula 1998. koji su teroristi bili zauzeli.
Prostor jugozapadnog dela KiM u proleće 1998, bio je prostor masovnih terorističkih aktivnosti. Napadani su kako civili tako policija. Saobraćajnice na prostoru opstina Dečani i Đakovica, bile su pod opsadom terorista OVK.
Upravo na tom potezu, preko pograničnih planina nalazile su se glavne rute za prevlačenje oružja i vojne opreme iz Albanije. Lokalni zapovednik terorističke OVK na tom potezu bio je, inače, Ramuš Haradinaj. I prethodnih godina redovan život na tom potezu je bio veoma otežan zbog aktivnosti albanskih ekstremista, a tokom 1998, kako je izbilo proleće, postao je neizdrživ. Put Đakovica – Dečani – Peć postao je neprohodan za normalan promet.
Varošica Dečani našla se u višemesečnom okruženju, odsečena, bez telefonskih veza, bez struje. Tokom aprila i maja vođene su teške borbe. Krajem maja napadi i ubistva civila i policajaca, uz brojne žrtve, umnožili su se.
Tada je prvi put u operacije uključena i Vojska Jugoslavije, prvog dana juna. Dečani su deblokirani nakon višednevnih borbi. Više desetina terorista tzv. OVK je stradalo, a zona koju su kontrolisali je uglavnom oslobođena. Tada započinju zbegovi albanskih seljana, na šta ih primoravaju ekstremisti tzv. OVK. Vlasti u Tirani tvrdile su da je navodno u Albaniju prebeglo 20.000 lica, dok je, po njima, 8.500 prebeglo u Crnu Goru, što su granične službe SRJ negirale.
Prvih dana juna teroristička OVK poziva na oružje sve Albance od 18 do 55 godinai, bio je to dakle poziv na opštu mobilizaciju odnosno oružanu pobunu.
Pošto su Dečani oslobođeni, vlasti Srbije odnosno SRJ, organizuju posetu diplomata iz Beograda tom kraju. Njihovi izveštaji i saopštenja bili su oprečni, kako su se razlikovale politike njihovih vlada. Usledile su oštre osude Srbije sa Zapada. Savet bezbednosti OUN 8. juna zabranjuje ma kakve investicije u SRJ. Čelnici SAD i EU, optužuju Srbiju za etničko čišćenje, ratne zločine, humanitarnu katastrofu. EU takođe širi sankcije protiv SRJ, zabranjuju se ponovo komercijalni letovi avioprevoznika iz SRJ.
Paralelno, počinje raspoređivanje trupa NATO u Albaniji i Makedoniji. Vojni ministri zemalja NATO donose 11. juna 1998. Deklaraciju o pripremi za vojnu intervenciju na KiM. Već polovinom juna u toku su vojne vežbe NATO nazvane „Odlučni orao“ na samoj granici Srbije. Kontakt grupa zahteva povlačenje snaga Srbije sa Kosova i Metohije, što Slobodan Milošević prihvata, uz uslov prestanka terorističkih aktivnosti.
Važan momenat bio je takođe napad na Orahovac, odnosno zauzimanje te varošice. Pripadnici terorističke takozvane OVK napali su Orahovac 17. jula 1998. Bio je to prvi pokušaj zauzimanja većeg mesta, grada, od strane tzv OVK.
Tokom prva dva dana albanski ekstremisti zaposeli su ključne objekte u gradu, opštinsku upravu, zgradu pošte, Dom zdravlja. Deo Srba je kidnapovan i masakriran. Telefonske veze su prekinute, snabdevanje strujom takođe, oštećena je trafo stanica. Pripadnici policije su blokirani u njihovim objektima i zgradi hotela. Saobraćajnice su minirane, na prilazima gradu raspoređeni snajperisti.
Akcija oslobađanja Orahovca od Vojske Jugoslavije i policije Srbije započela je 18. jula. U popodnevnim satima trajale su žestoke borbe na prilazima gradu. Orahovac je uglavnom oslobođen posle dvodnevnih borbi 19. jula, a borbe su nastavljene i sutradan.
U okolini varošice trajao je pritom teror nad Srbima, od 11. jula. Najmanje 110 Srba civila je oteto. Potom su pronađeni posmrti ostaci 42 žrtve. Bilo je slučajeva uništavanja celokupnih porodica.
Paralelno, u zapadnim medijima trajala je oštra kampanja protiv Srbije. Događala se svojevrsna poplava propagandnih, neistinitih, informacija o zbivanjima na Kosovu i Metohiji.
U knjizi „Moderno ratovanje“ Vesli Klark nije krio da je, kako se izrazio, planiranje agresije NATO protiv SRJ „sredinom juna 1998. uveliko bilo u toku“. Koji mesec potom, sve je bilo spremno.
Savet NATO 12. oktobra 1998, doneo je odluku o usvajanju naredbe za aktiviranje snaga. Usledio je sutradan sporazum Slobodna Miloševića i Ričarda Holbruka. Naloženo je smanjenje broja vojnika Vojske Jugoslavije na prostoru Kosova i Metohije na broj s početka 1998. Dogovoreno je da posmatrači OEBS nadgledaju mirovni proces na KiM. Insistiralo se da nijedno lice neće biti gonjeno pred državnim sudovima za krivična dela u vezi sa sukobom na KiM.
Po sastanku Saveta NATO 30. januara 1999, zvanično je objavljeno da je NATO spreman da pokrene udare protiv SRJ. NATO agresiji prethodile su neiskrene ponude međunarodne zajednice, kao i raspoređivanje dodatnih NATO trupa u Albaniji i Makedoniji. Navodni pregovori u Rambujeu vođeni su od od 6. februara do 19. marta. Delegacija SRJ konačni ponuđeni tekst nije potpisala. Usledio je još jedan teatralni dolazak Ričarda Holbruka u Beograd 22. marta na razgovor sa Slobodanom Miloševićem, najviše s namerom da se medijima prikažu navodne mirovne namere.
Nivo zahteva upućivanih zvaničnom Beogradu, tokom takozvanih pregovora, što je potvrdila čak i Medlin Olbrajt, podizan je sve vreme. Kako je tumačio Vladislav Jovanović, najave bombardovanja postojale su već desetak godina, još od vremena kada je Bob Dol u Prištini obećao nezavisnost. Bil Klinton, tada predsednik SAD, delegaciji američkih Srba rekao je naknadno da ono što je ponuđeno Miloševiću ni on ne bi potpisao. Slično viđenje je docnije izneo i Henri Kisindžer.
Kao neposredan izgovor za agresiju NATO iskorišćeni su događi u Račku, 15. januara. Medijski je takođe predstavljano da je neuspeh navodnih pregovora vođenih u Rambujeu i Parizu bio razlog.
Nesumnjivo, agresija NATO bila je zapravo podrška terorističkoj organizaciji kosmetskih Albanaca, tzv. OVK, koja je do tada već počinila brojne zločine, a sa ciljem otimanja Kosova i Metohije od Srbije.
Nakon što je Skupština Srbije potvrdila da ne prihvata odluku o stranim trupama na svojoj teritoriji i predložila da snage Ujedinjenih nacija nadgledaju mirovno rešenje na Kosovu i Metohiji, NATO je započeo vazdušne udare.
Naredbu za napad dao je Havijer Solana, generalni sekretar NATO, generalu SAD Vesliju Klarku, iako nije postojalo odobrenje Saveta bezbednosti UN. Bio je to presedan.
Prema prvom saopštenju Generalštaba Vojske Jugoslavije, 24. marta oko 20.45, u prvom naletu gađano je više od 20 objekata. Prvi projektili pali su na kasarnu u Prokuplju u 19.53. Sledio je napad na Prištinu, Kuršumliju, Batajnicu, Straževicu. Devetnaest zemalja NATO započelo je bombardovanje sa brodova u Jadranu, kao i iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji.
Predsednik SAD Bil Klinton iste večeri je govorio o potrebi „zastrašivanja Srbije i Jugoslavije“ i „uništenju vojnih kapaciteta Srbije“, da se ne bi, kako je rekao „preduzimale akcije protiv kosmetskih Albanaca“.
Toni Bler, premijer Britanije, izjavio je da je agresija NATO-a preduzeta jer je to tražio „narod Kosova“, pod čim je on, kako je otvoreno rekao, podrazumevao Albance.
Prema podacima Ministarstva odbrane Srbije tokom vazdušne agresije NATO ubijen je 1.031 pripadnik Vojske i policije. Procenjeno je da je poginulo oko 2.500 civila, među njima 89 dece, ranjeno oko 6.000 civila, od toga 2.700 dece, kao i 5.173 vojnika i policajaca, 25 osoba se vodi kao nestalo.
Prema navodima srpskih stručnjaka, do 10. juna zabeleženo je 18.168 avio poletanja. Po NATO izvorima, naleta je bilo 38.004, od toga 10.484 vatrenih dejstva, dok su ostalo bila izviđanja, avaksi, tankeri. U dejstvima je u prvo vreme učestvovalo dnevno oko 70 borbenih aviona, da bi docnije taj broj bio i oko 400 svakodnevno.
Ratni gubici NATO u ljudstvu i tehnici nisu priznati. Iz Beograda su dolazile tvrdnje da je oboreno više desetina letelica, za što nema potvrde. Ruska agencija APN objavila je da je NATO izgubio više od 400 vojnika i preko 60 letelica, dok je američki predsednik Bil Klinton naveo u govoru 10. juna 1999. da NATO nije imao žrtava. U Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu čuvaju se ostaci srušenih aviona F-117, F-16, bespilotnih letelica, krstarećih projektila. Letelica F 117, takozvani „nevidljivi“ prethodno simbol superiornosti američke tehnologije, završila je u njivi u ataru sremskog sela Buđanovaci.
Gotovo da nema grada u Srbiji koji se tokom 11 sedmica agresije nije našao na meti. NATO je izvršio 2.300 udara i bacio 22.000 tona projektila, među kojima 37.000 zabranjenih kasetnih bombi i onih punjenih obogaćenim uranijumom. Osim napada sa brodova u Jadranu, kao i iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji, operacije su izvršavane iz baza u zemljama Zapadne Evropi i SAD.
Razorena je infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve i manastiri. Sve zajedno, procenjuje se, oko 50 odsto proizvodnih kapaciteta Srbije. O materijalnoj šteti koja je naneta tokom NATO agresije izneti su razliciti podaci. Tadašnje vlasti u Beogradu procenile su štetu na približno stotinu milijardi dolara, a grupa ekonomista G17 procenila je štetu na 29,6 dolara.
U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno.
Uništena je trećina elektroenergetskog kapaciteta zemlje, bombardovane su dve rafinerije u Pančevu i Novom Sadu, što je imalo i nesagledive ekološke posledice. NATO je upotrebio, navodno prvi put, takozvane grafitne bombe za onesposobljavanje elektroenergetskog sistema.
Razorena je ambasada Kine u Beogradu 7. maja 1999. Zgrada RTS u Beogradu uništena je 23. aprila. Poginulo je 16 osoba i isto toliko ranjeno. Zgrada Televizije Novi Sad razorena je 3. maja 1999, na Međunarodni dan slobode medija.
Agresija je obustavljena potpisivanjem Vojno-tehničkog sporazuma kod Kumanova 9. juna 1999, da bi tri dana potom počelo povlačenje snaga Srbije odnosno SRJ sa Kosova i Metohije. Sporazum je odredio uspostavljanje misije Ujedinjenih nacija, UNMIK.
Generalni sekretar NATO-a 10. juna 1999. izdao naredbu o prekidu bombardovanja. Poslednji projektili pali su u rejonu sela Kololeč, kod Kosovske Kamenice, u 13.30, i na kasarnu u Uroševcu oko 19.35. Bio je to 79. dan NATO agresije na Srbiju, odnosno SRJ.
Savet bezbednosti UN usvojio je Rezoluciju 1244. U sastavu misije KFOR na Kosovo i Metohiju je upućeno 37.200 vojnika. Kulminacija čitavog procesa bilo je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova 17. februara 2008, što su priznale zemlje koje su učestvovale u agresiji na Srbiju 1999.
