Mitrovačka alpinistkinja Mirjana Vašut, direktorka JP ’’Urbanizma’’ osvajala je Kilimandžaro, Kavkaz, Atlas i evropske vrhove.
-Poslednjih godina viskogorski alpinizam zamenila sam rekreativnim planinarenjem-trekingom. Finansijski troškovi osvajanja planinskih vrhova postali su nedostižni, a godine polako stižu, te sam svoje stare gojzerice zamenila štiklama, sa osmehom, njenim zaštitnim znakom, započinje nesvakidašnju priču nadaleko poznata Mitrovčanka Mirjana Vašut, dugogodišnji prostorni planer u Direkciji za izgradnju Grada Sremska Mitrovica, a zadnjih godina uspešna direktorka JP’’Urbanizam’’.
Sa starim životom oprostila se sentimentalno i sa puno emocija 2011.godine kada je nakon osvajanja Atlasa svoje stare gojzerice ostavila trgovcu u marokanskom gradu Imlilu da ih iznajmljuje turistima i planinarima.
-Kad sam videla kako ih odnosi knedla mi je zastala u grlu, a suze same potekle! Znala sam da se stari život završava, a počinje novi. Rekreativno planinarenje ima svojih čari, to je čisto hedonističko uživanje u mirisima, zvucima i bojama prirode i čudesnih pejzaža. Za razliku od alpinizma, gde je uvek puno stresa i sve praćeno izuzetnim fizičkim naporima, ovo je relaksirano pešačenje, praćeno druženjem sa divnim ljudima i prirodom, uverava Mirjana, planirajući na leto planinarenje po Hrvatskoj.
Ljubav prema prirodi i planinarenju za nju je počela davno, u detinjstvu. Najpre sa izviđačima, roniocima, da bi se alpinizam nametnuo kao normalan sled. Živeću uvek u skladu sa prirodom upis na Prirodno-matematički fakultet, odsek prostorno planiranje, za Mirjanu je bio logičan izbor.
Listajući stare dnevnike srce ju je ponovo pre par godina odvelo na Velebit, koji je osvojila davne 1980.godine. Na put uživanja krenula je sa posinkom Andrejem, uz druženje sa planinarima iz Novog Sada.
-More i planina, nebo i zemlja, šetnja sa dragim ljudima, alpinistima po golom otoku Pagu! Ništa lepše na svetu celom! Potom je usledio uspon ’’Sto žena na Mosoru’’, planini iznad prelepog Splita, kome sam se vratila nakon toliko godina. Simbolika brojeva, sa 32 godine osvojila sam Mosor i vratila mu se nakon 32 godine!-seća se Mirjana.
Čarobni Andi sa, za nju neosvojenim vrhom Akongakvom, san je koji će uskoro osvariti. Ali, ne ekspedicijski, već opuštenim planinarenjem i užitkom.
-Otvorenih očiju sanjam Ande!
Osvojila Kavkaz, Kilimandžaro, Atlas, Mon Blan!
Posle obilaska svih većih planina sa prostora bivše Jugoslavije, usledilo je osvajanje Kavkaza, da bi potom 2002.godine pao i Ukuru Pik, vrh Kilimandžara “najusamljenije planine na svetu, koja sa snežnim padinama izranja iz zelenila savane“.
Afriku će, kako kaže, pamtiti po nezaboravnom safariju, Masai plemenima, te neverovatno izdržljivim Čaga crncima, vodičima na Kilimandžaro, među kojima je upoznala i pravog obožavaoca Jugoslavije, koji je na tečnom srpskom uzvikivao:“Tito-Njerere, Dubrovnik, ćevapčići, Sarajevo!“
-Te 2003.godine Vojvođanska ekspedicija u sastavu Andor Luhvić iz Subotice, Miodrag Jovanović iz Vrbasa, Milivoje Erdeljan iz Novog Sada, Goran Ferlan iz Rume i ja, krećemo na Himalaje. Kako se u Nepalu plaćaju dozvole, a svaki vrh se penje po različitoj ceni, odlučili smo se za Barunce na 7.129 metara nadmorske visine, težak, a jeftin vrh, jer smo pare morali čuvati za dalji razvoj ekspedicije na Everest. Svakog od nas ukupni troškovi penjanja na Barunce, sa troškovima puta do Himalaja, koštali su oko 8.000 evra, dok sam Everest iziskuje nedostižnih 35.000 evra, priča Mirjana, kojoj se već drugog dana uspona desio peh da joj, usled nezgodnog pada, pukne ligament i naprsne meniskus.
-Zbog povrede sam stigla do visine od 6.220 metara, ali kao da sam osvojila svet. Samo prisustvo na toj magičnoj planini je apsolutno neopisivo! Čini da se osećate bezgranično moćnim, ali i ranjivim, jer tek tamo, dok stojite pred Everestom opčinjeni snežnom belinom, stičete svest o tome da je čovek samo perce u vaseljeni. A onda ugledate usku traku žute zemlje, koja vijuga ka podnožju i srce vam ubrzano zakuca, jer znate da taj put vodi kući, onima koji vas čekaju i koje volite.
