Daća. – Kada neko umre, osobito stariji, sakupe se rođaci i komšije u sobi oko mrtvaca, koji je položen u sanduk. Tu provedu celu noć čas u ćutanju čas u prigušenom razgovoru prepričavajući zgode i nezgode u vezi sa pokojnikom. Sveštenik ili pojac ili koji pismeni seljak čitaju izvesne odlomke iz sv. Pisma. Oko 10 sati domaćica posluži prisutne rakijom, suhim kuvanim mesom, šunkom ili kobasicom i sa praznom gužvarom. Tako to bude i iduće noći. Posle sahrane mrtvaca domaćin – bio siromašan ili imućan – priredi gozbu – daću, kao da su svatovi! Na njoj budu posluženi pićem i jelom svi koji su sudelovali u pogrebnoj povorci.
Setva. – Kad u jesen dođe vreme za sejanje pšenice kao najvažnije žitarice, onda je bio ovaj običaj: pšenicu u razrešenim vrećama domaćin bi poprskao svetom vodicom, zagrabljenim iz bureta, u kojem je voda o Bogojavljenju posvećenja; tu svetu vodu zamoči i bosiljka, kojim se okite oni, koji idu u polju, da seju pšenicu. U podne domaćica ima da donese što većeg pečenog petla sa neodrezanim kljunom i potpunim čaporcima. Taj petao ima na tom polju da poplaši svakovrsni korov, koji bi mogao između pšenice da iznikne. On će sa svojim kljunom uništiti sav korov!
Vršidba. – Posle žetve rođaci, komšije i drugi poznati idu u pomoć kao moba, jedni drugima. Ako je žetva iole dobra, domaćin za svoje mobaše spremi dosta dobroga pića te jela sa kolačima prilikom svažanja žitarica u guvno i prilikom vršidbe. –
Verski običaji: Na Badnjak jedan od muškaraca u sumrak donese naramak suhe slame, zaustavi se na sobnom pragu i tu napamet izgovori jednu molitvu izmešanu sa dobrim željama za napredak u gospodarstvu i čestitkama za ukućane. – Na prvi dan Uskrsa domaćice, kada dođu na jutrenje ponesu u čistim kotaricama kuhane šunke, kuhanog mesa, kobasica, kuhanih jaja oljuštenih i neoljuštenih, vrlo ukusno išaranih u različitim bojama, maslaca, sirca, mladog luka te veliki, od beloga brašna umešeni kolač, koji se jede mesto običnog hleba. Posle jutrenja sveštenik osveti sve u red postavljene i otkrivene košarice. Nakon posvete domaćice se žure kući, da bi se ukućani što pre omrsili.
Prosveta. – Od prvih dana svoga dolaska Rusini su slali svoju decu u državne škole, gde su ubrzo od srpske i hrvatske dece naučila srpsko-hrvatski jezik. I roditelji te dece naučili su brzo srpsko-hrvatski služeći kod Srba, Hrvata ili Nemaca, koji su već dobro ovladali jezikom domorodaca. Njime su se služili i kod svojih kuća tako, da rusinska deca nisu ni imala prilike da nauče rusinski. Tako su i stariji Rusini stalno govoreći srpsko-hrvatski sa svojim ukućanima i sami zaboravili svoj jezik. Pa čak i oni, koji su se rodili u karpatskim selima, ubrzo po svom dolasku u naše krajeve već nisu znali čisto govoriti rusinski, nego su prešli na srpsko-hrvatski. Desio se, ako ne jedinstven, a ono vrlo redak slučaj, da se šaka (1950. godine oko 1200 duša!) jednoga naroda sačuvala u moru doduše najbližih slavenskih naroda, i ako je potpuno zaboravila svoj materinski jezik rusinski, kako se još i danas govori u onim krajevima, iz kojih su zapravo tek nedavno došli.
Neke kulturno – prosvetne veze sa starim krajem nisu ni mogli da održavaju, jer je tamo u tom pogledu bilo zapušteno stanje. Jedino su možda neke porodice održavale pre prvog svetskog rata labave rodbinske veze preko pošte, a da se nisu posećivali.
Nastaviće se…
Medijski sadržaji realizovani su u okviru projekta “Iz života nacionalnih manjina u Sremskoj Mitrovici” koji sufinansira Grad Sremska Mitrovica. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
